Призренска богословија

Андрићград

Матица српска, Подгорица

Крипта цркве Св. Марка, Београд

Удружење књижевника Србије, Београд

ПРИЛОГ ПРВЕ СРПСКЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ О ПРОМОЦИЈИ АНТОЛОГИЈЕ ПРИЗРЕНЕ СТАРИ У НОВОМ САДУ

ПРИЗРЕНЕ СТАРИ, антологија, 2012.

ПРИРЕЂИВАЧИ: ЛЕЛА МАРКОВИЋ, РАДМИЛА СТОЈКОВИЋ КНЕЖЕВИЋ 

Издавач: НИЈП ПАНОРАМА ПРИШТИНА,  КЊИЖЕВНО ДРУШТВО КОСОВА И МЕТОХИЈЕ  – КОСОВСКА МИТРОВИЦА, 2012.

________________________________________________________________________________

ПРИЗРЕНЕ СТАРИ
Луција Ђурашковић, историчар уметности

Вечерас имам посебну част и велико задовољство да учествујем у представљању књиге, односно најновије антологије поезије и прозе: „Призрене стари“, насловљене почетним ријечима једне од најљепших пјесама Алексе Шантића упућених Призрену и, уједно, једног од најљепших поетских остварења у новијој српској књижевности. Још је прије два миленијума антички историчар Апије Александријски записао да „и градови имају неку судбину као и људи“ (ί έ όώ έ Апп. Алеx: Сyр. 8.). Тако и Призрен, град из бајки и град из трагедија, има судбину коју на једној страни прожима бајковито умјетничко богатство европских културно-историјских вријеједности и, на другој, посебно у новијој историји, трагика тајновитог пута Распећа. Књига која је пред нама, представља књижевни одсјај те људске и божанске судбине града који наставља да траје остављајући неизбрисив и вјечан цивилизацијски траг. А овом трагу су посебан допринос дале приређивачи ове најновије антологије поезије и прича о Призрену, г-ђа Лела Марковић и, наша суграђанка, г-ђа Радмила Стојковић-Кнежевић. Захваљујући њима на најсуптилнији начин који једино умјетност успјева да пружи, преко ове антологије, успјевамо да чујемо и осјетимо у свој разноликости један јединствен вапај за опстанком оних вриједности које су одувјек одликовале људску цивилизацију. Ова књга садржи књижевна дјела 86 познатих аутора из земље и иностранства, који су своје најљепше ријечи даровали у спомен Призрену у периоду од XИВ вијека до данас, дакле, читајући је, најузвишенијом стазом књижевно-умјетничког духа, пролазимо кроз времеплов у коме низ аутора оживљава сјећање или на родни град, или на град који је у њихову душу уткао снажан и трајан печат, који као, како каже Св.Јован у Јеванђељу „свјетлост свијетли у тами, а тама је не обузе“(1:5).
Призрен, град коме су посвећене странице ове књиге, је саздан на обалама ријеке Бистрице, на раскршћу важних караванских путева, испод Шар-планине, у јужном дијелу Косова и Метохије близу албанске и македонске границе. У античко вријеме познат је као Теранда, а као урбани раносредњевјековни центар, Призрен је почео да се развија у периоду од ВИ до ИX вијека о чему свједоче тврђава Каљаја, подграђе и мања насеобина око ранохришћанске базилике на чијем је дјелу остатака подигнута чувена Милутинова црква Богородица Љевишка. И касније, међу значајним старим средњовјековним средиштима, Призрену припада посебно мјесто, нарочито као насеље које је играло веома важну улогу „на путу из Скадарског приморја у унутрашњост Балкана“. Често називан „срцем Балканског полуострва“ као и „српским Цариградем“ био је поприште крупних историјских збивања имајући огромни значај не само у историји Српске државе, већ и читавог Балкана. У вријеме Византије, Призрен је био значајно регионално средиште када су изграђена утврђења Дрвенград и Вишеград, познати као призренски Горњи град.У њему је било сједиште Византијске епископије. У историјским изворима се први пут помиње под именом „Присдријана“ године 1019., и то у првој хрисовуљи/повељи цара Василија ИИ Македонца, којом се Охридској архиепископији поклања призренска епископија. Такође, у њему је подигнут устанак против цара Михаила ВИИ Дуке (1071–1078) и на сабору који је ту организован 1072, учесници устанка, властелини и скопски бољари прогласили су кнеза Бодина за владара и крунисали га за бугарског цара. У границе српске дрзаве Призрен је укљуцен за вријеме Стефана Немање, послије 1189.године, али су га, након пораза на на ријеци Морави 1190.године, Византици поново заузели. Већ око 1214.године, за вријеме Стефана Првовјенчаног (1196-1227.), Призрен је дефинитивно припојен Србији, и у њеном саставу ће остати све до свог пада 1455.године. Од када је припао српској средњовјековној држави, постаје њено важно привредно и духовно средиште, а свој највећи успон ће достићи за вријеме краља Милутина (1282–1321) и царева Душана (1331-1355) и Уроша (1355-1371), који су у њему, а и у оближњем мјесту Рибнику имали своје дворове, те је тако био једна од њихових престоница. Од овог времена град на Бистрици почиње да напредује и постаје једно од најзнацајнијих трговачких мјеста у Србији. У то вријеме економски снажан Призрен је имао ковницу у којој је ковао свој новац „Призренски динар“. Такође тада, у њему почињу да се насељавају трговци из Дубровника и Котора, као и да се организују познати сајмови (панађури), у дане великих вјерских празника. Призренским градом управљао је кефалиија који је увијек био Србин, док је тргом управљао кнез који је по правилу био из приморских градова Дубровника и Котора. Средњовјековно призренско становништво било је разнородно, а већину су у то вријеме чинили Срби, али је било и Дубровчана, Корчулана, Сплићана, Задрана, Влаха, Млечана, Грка, Саса и Арбанаса. Путописци тога времена Призрен називају „царским градом“ и „царском престоницом“, а пјесник ће рећи: „ Цар зида манастир светих Архангела, на води бистрици у хиљаду хвата, силни су му стуби од албаста бела, темељи од сребра, зидови од злата“. Напредовање привредног живота условило је и јачу градјевинску и умјетничку дјелатност. Овдје ваља поменути податак да је у вријеме цара Душана на простору Косова било око 1300 манастира и цркава, а од тога, у Призрену око 200. Сачувано је тек четрдесетак сакралних објеката. Из овог периода, дакле XИВ вијека, потичу и најзначајнији историјски споменици српске средњовјековне баштине: Милутинова задужбина, црква Богородица Љевишка и манастирски комплекс Светих Арханђела, задужбина цара Душана. Затим цркве: Св. Спаса, Св. Николе, Св. Ђорђа, Св. Димитрија, Св. Томе, Св. Прокопија, Св. Пантелејмона, Св. Илије и друге. Грађанима католичке вјере служиле су двије цркве: Санцта Мариа де Присрен и Санцтус Петрус супра Присрен.
У богатом споменичком насљедју града Призрена најзначајнија је катедрална црква Богородице Љевишке. Подигнута у духу византијског градитељства, била је то прва петокуполна сакрална грађевина у Србији, коју је краљ Милутин 1307.године саградио на рушевинама тробродне византијске базилике из ИX вијека. Налази делова камене олтарске преграде из раног ВИ вијека указују на могућност да је на овом мјесту постојао неки старији храм. Црква је посвећена Успенију Пресвете Богородице, а архитектонске радове извели су протомајстори Никола и Астрана. Унутрашњост Богородице Љевишке је била осликана фреско сликарством које се по својим ликовно-естетским особеностима уздиже у ред најзначајнилих сликарских примјера европске средњевјековне умјетности.Фреске настале између 1310.и 1313. године, дјело су дворских сликара краља Милутина, Михаила Астрапе и Евтихија. Сачуване су и двије фреске из XИИИ вијека са представом Богородице Елеусе и Исцељења слијепог. Од првобитног иконостаса сачувана је само икона Богородице Одигитрије из 14 века. Под турском владавином црква је претворена у џамију. На зиду храма остао је сачуван диван калиграфски запис турског војника задивљеног љепотом фреске: „Зеница ока мога теби је гнијездо“. Како пјесничка ријеч из књиге казује: „Куда ће моје слепе стопе, без знаног пута, на који мост, у чије ушће? Гдје ћу даље, Од Нашег зида плача, Од сузе Љевишке, гдје свјетлост умире Никад доплакана, ту гдје је племенит ратник Љепоти одао хвалу: „Зеница ока мога, гнездо је лепоти твојој.“
Источно од Призрена, крај саме лијеве обале ријеке Бистрице, око три километра од вароши, испод Вишеграда, цар Душан је сазидао своју задужбину, манастир Св. Арханђела, и то измеду 1348. и 1352. године на истом мјесту гдје је и раније постојао византијски манастир истога имена. Овај манастирски комплекс чине црква Светих Арханђела и црква Светог Николе, а такође и трпезарије са конацима. Фасаде су зидане од бијелог и црвеног мермера, а главна црква је имала раскошни под од бијелих и плавих камених плоча. Цар је обдарио манастир бројним имањима, уврстио га у ред ставропигијалних (у надлежности патријарха), а манастирску цркву одредио себи за гробницу, где је и сахрањен. Занимљиво је да је Душан манастир почео да зида прије него што је проглашен за цара. Послије пада Призрена 1455.године Турци су манастир опљацкали и разорили, тако да је вец тада опустио. Од највећих српских лаври, односно главних манастира, Душанова задужбина је прва почела да пропада. Према стиху пјесниковом: „ Смркли руше Свете Архангеле, здрабају га у камење расте, и Бистрицу мећу у менгеле, прогнали су и роде и ласте.“
У другој половини XИВ вијека Призрен је често мијењао господара. Послије смрти цара Душана, а за вријеме „нејаког“ цара Уроша, пошто „великаши... на комате раздробише царство“, од 1362.до 1371. године њиме је владао краљ Вукасин, затим, послије његове погибије, краљ Марко до 1372., потом, до 1378.године, Ђурадј Балшић, а, послије његове смрти, Вук Бранковиц. Убрзо по распаду српског царства, Призрен почиње да опада и губи на значају, а 1433.године помиње се медју напуштеним трговачким центрима. Под турску власт град је пао 1455.године и под њом ће бити до 1912. године. Послије аустријског слома и велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем ИИИ Чарнојевићем 1690.године љетописац је записао да је Призрен тако опустио да на његовим трговима расте толика трава да је „косци косе“. У дугом периоду турске власти град на обали Бистрице добија нову урбану структуру формирањем чаршија и махала и изградњом монументалних исламских грађавина као што су: Синан пашина џамија, Мехмед пашина џамија, Амам, Сахат кула, Камени мост и др. Овај период карактерише уништавање српских средњовековних цркава и њиховог претварања у џамије. Тако је црква Богородице Љевишке претворена у џамију, а на дјеловима рушевина манастира Светих Арханђела саграђена је Синан пашина џамија.
Послије Првог и Другог свјетског рата Призрен ослобођен од бугарских и великоалбанских сепаратиста, постаје средиште српске аутономне области Косово и Метохија, које ће касније бити премјештено у Приштину. Град се развија у привредном, културно-просвјетном и економском смислу, што је праћено великим порастом броја становника и великим прираштајем и досељавањем у корист Албанаца.У овом периоду дешавају се и велика исељавања Срба и Турака. Крајем деведесетих година XX вијека, послије бомбардовања остатка Југославије и уласка НАТО снага на Косово и Метохију, долази до великог протјеривања неалбанског становништва, углавном, Срба и Рома, као и рушења и паљења њихових кућа, вјерских објеката и сакралних споменика. И у нередима који су избили током марта 2004. године долази до уништавања цркава, важних историјских споменика српске православне баштине од стране Албанаца. У тим нередима страдли су манастирски комплекс Свети Арханђели, саборна црква, црква Богородице Љевишке, као и зграда чувене призренске богословије основане 1871.године, у тешким временима турскога ропства. Али духовни, просветни и национални идентитет српског народа неуништиво траје, јер над њиме вјечно бди дух Богородице Љевишке који, као дух прамајке, Васкрсава из пепела све недужне страдалнике и траје док је свијета.
Ова антологија показује да су о теми Призрена и његовој духовности писали најзначајнији српски пјесници, а овај избор је посебно обогаћен поезијом јерменског пјесника Бапкина Симоњана и руског пјесника и преводиоца, доктора филолошких наука, Андреја Базилијевског. Зависно од историјског периода, пјесници чији је избор представљен у овој антологији су они код којих се препознају архаични језик и средновјековне песничке форме, са једне стране, као и језик и модерна форма новијег, савременог доба, која говори о људској аутономињи, о моћи и немоћи јединке пред свијетом, животом, сопстевним и туђинским демонима... То је књижевни језик час апстрактан, час природан, час сентименталан, час химничан, узвишен и староставан, час говорни језик града, тргова, касаба, људи из животног окружења, али увијек језик који одражава своје, себе и сопственост, као и дух времена у коме бивствује. Амбијент њиховог књижевног исказа, њихове поезије је град, митско мјесто поезије још од стредњег вијека до данас. Но, град Призрен и његове светиње нису само тема и нису само мјесто, већ је то и алегорија суочавања са кључним дешавањма у релацији човијек – друштво – свијет, које поетске душе носе дубоко у свом сензибилитету, у односу према времену у којем живе и према језику којим пишу. Њихова поезија, а и проза представљу глас интиме, али и заједнице која га окружује, глас свјетлости која спознаје свој идентитет преко сјенке коју неминовно ствара. Њихов књижевни исказ је ријеч мира и немира, али и немирења, ријеч свјетлости Христове која прожима свако људско биће. Они пјевају о стварном и могућем, али и о илузији и тајни. Они поетски стварају подстакнути сентиментом, знањем и тајанственим, божанским талентом, али и потребом да смислено остваре тај божански таленат. Стварају и пишу из неминовне потребе својом осетљивошћу, интелигенцијом, срцем и разумом, те сталним узбуђењем духа, како би рекли стари Грци. Они пишу тугом и трагом љубави према призренском „царском“ граду у сталној потрази за идентитетом, за смислом бивствовања и опстајања.
Данас, када смо, нажалост, непосредни свједоци вандалског уништавања културно-историјског насљеђа српског народа на Косову и Метохији, овакве књиге посебно добијају на свом значају. Оне представљају пламен свијеће који се уздиже ка небу и као искра свијетли уливајући нову наду и вјеру у преображај и побједу добра, истине и правде. У том смислу представља и нарочити подстицај за нова умјетничка стварања и побједу неуништиве православне суштине у тешким тренуцима данашњице у којој је српско биће са својим великим светињама доживјело и доживљава најтеже страдање од свог постанка па кроз своју дугу и варљиву историју.
На крају дугујемо велику захвалност Лели и Радмили, уз жељу да ова антологија доживи јос много издања.
Различите приче и судбине стапају се у један отворен систем тјерајући читаоца да се запита јесмо ли баш увјерени да је модерно вријеме људима донијело жељан напредак одбацивши од себе сјенку средњег вијека?

Луција Ђурашковић, историчар уметности
Будва, 02.12.2012


 

Снежана С. Башчаревић
Учитељски факултет, Лепосавић - Србија

ГРАД, ЧОВЕК И БОГ – ТРИ МОТИВА У АНТОЛОГИЈИ
„ПРИЗРЕНЕ СТАРИ“

Приређивачи антологије „Призрене стари“: Лела Марковић и Радмила Стојковић Кнежевић, 2012. издање НИЈП „Панорама“ и Књижевног друштва Косова и Метохије

Апстракт: Духовно и културно наслеђе Срба на Косову и Метохији није довољно истражено. Дух Византије још увек је присутан у појединим градовима, православним храмовима, црквеним и световним књигама, у начину живљења и поимања света. Он није толико транспарентан нити наметљив, али се једнако обнавља и евоцира у књижевности, сликарству и теологији. О граду Призрену писали су поједини песници поштујући његову прошлост и светиње. Рад има за циљ да укаже на присуство три мотива, а то су: град, човек и Бог у антологији „Призрене стари“ и тиме, на нов начин, осветли културну традицију овог подручја.Ово је антологија у коју су уврштене песме меканих, побожних и поштених осећања. Таква врста духовности и лирика проткана религијским дискурсом допринела је да ове песме заживе. Оне су појање о свевишњем Божјем свеприсуству, литургијски позив на јединство српског народа. Човек је у овим песмама народни трибун чији се homo raligiosus темељи на православној вери и патњама народа са којим се он духовно и душевно саживљавао.

Када је реч о мотиву одређеног књижевног дела (у нашем случају реч је о антологији „Призрене стари“ неопходан је осврт на терминолошка одређења која нам нуди теорија књижевности. Наиме, када је у питању мотив, засада, не постоји уједначена терминологија која се односи на његов тематски садржај. На француском, енглеском и руском говорном подручју, а тако је и код нас, употребљавају се изрази тема и мотив, за основне елементе тематске грађе. На немачком говорном подручју, у адекватном значењу, употребљава се само израз мотив. Уместо израза тема,
Волфганг Кајзер, а касније и Елизабет Френцел, употребљавали су израз грађа.Френцелова, поред израза грађа и мотив употребљава још и израз симбол за један вид
тематске грађе. И ти изрази су код нас у употреби. У концепцији која се овде излаже, сви напред помињани изрази могу се употребљавати. Важно је, притом, имати у виду
односе који они имају према другим терминима и према ономе што хоће да означе. Термин тема, на пример, и код нас означава, као и код руских формалиста, оно „о чему се говори“. Али иста формулација, у неком другом случају, с правом може да се односи и на мотив. Израз мотив с правом може подразумевати неку покретну тему: тему која се може срести у мноштву различитих текстова. У истом смислу тема би се могла схватити као неки конкретизовани мотив: оно о чему се говори у некој конкретној целини. Израз тема и мотив тако су повезани да један израз нема значење
без другог. Мотиви које су у, нашем случају, употребили антологичари и како су их повезали – то је зависило од њиховог уметничког темперамента и од карактера
њиховог уметничког стварања. Али, у сваком случају, тај систем увођења и повезивања био је природан и убедљив, економичан и целисходан, тако да ниједан мотив није сувишан, неприкладан и неискоришћен за основни смисао и значење које су постигли својим делом.

Град Призрен је први мотив у овој антологији и одмах га уочавамо у насловној синтагми. Једнако је присутан и у осталим песмама које су у њу уврштене.
Призрен је кључна одредница просторног модела света и истовремено функционише као ознака одређеног историјског и културолошког контекста, специфичног менталитета и вредносног система. Приказујући друштвену и историјску слику града, 86 песника, који су уврштени у ову антологију, нуде своју визију националног живота. Град постаје фокус идентитета, колективног несвесног и колективног памћења, традиције и историје. Уметнички поглед ових песникâ открива богати потенцијал града за књижевно обликовање важних културолошких и антрополошких питања. С тим у вези, важно је истаћи да су песници поетски наговестили каснија усмерења у истраживању односа простора, човека и Бога. „Односи између човека и просторног изгледа света, каже Лотман, нису компликовани. С једне стране, тај изглед ствара човек, а с друге, он активно формира човека који је у њега уроњен“
Овај однос простора и човека једна је од основних стратегија креирања града у песмама антологије „Призрене стари“. Оно што је Лотман формулисао као семиотички проблем, за песнике јесте проблем књижевног обликовања човековог постојања и питање поетике песме. Свакако, једно је извесно: између живота људи и града Призрена постоји присна, вековна веза. Њихове судбине су тако испреплетене да се одвојено не дају замислити и не могу казати. Полазећи од ове преплетености, бавимо се анализом три мотива која су у сталном односу један према другом, а то су: град, човек и Бог.
У уметничком свету ове антолоије, град је приказан, пре свега, као носилац колективног идентитета. Својим географским и архитектонским карактеристикама, са јасно дефинисаним границама, град има релативно стабилан идентитет који је
уграђен у његово име. Чин именовања, амблематичан за потенцијал града, не само да има, већ и генерише идентитет који одређује понашање појединца и зеједнице. „Овде
човек припада више градском насељу чије име носи, него породици на земљи“. У имену „Призренац“ долази до изражаја предиспонираност традиционалног човека да види себе кроз призму места којем он припада и које му припада. Конотације имена су у много мањој мери локализујуће, него квалификујуће и оно пре свега значи специфично доживљавање света и самог себе. С друге стране, из ове повезаности са местом произилази осећај укорењености као гарант стабилног колективног и личног идентитета. На тај начин град се препознаје као „место овере идентитета“, уврштен је у ред имена и места која генеришу и одржавају идентитет. У просторној хијерархији ове антологије град је упоредив и конкурентан другим традиционалним, фундаменталним одредницама идентитета као што су
геополитички региони и националне територије и државе. У овом контексту град је конципиран као филтер који пропушта њихов идентификациони потенцијал и уједно тиме ограничава њихову дисциплинујућу и хомогенизирајућу моћ, допуштајући зоне различитости у регионалном или територијалном идентитету који је постулиран као чврст и коначан. У овом смислу, песме приказују и различите слике града. Структура градског простора увек је заснована на различитим аспектима опозиција отворено-затворено, центар-периферија, природа-култура. Међутим, различито је тумачење тих опозиција, различит је и однос између града и већих просторних целина Косова и Метохије. Призрен је приказан својим реалним географским и природним карактеристикама, најважнијим јавним институцијама и најзначајнијим културно-историјским обележјима. Призрен је градско насеље смештено у јужној Метохији у подножју Шар-планине, близу албанске и македонске границе. Његов вековни развој допринео је да овај град буде препознатљив као стециште многих историјских, духовних и културних споменика, међу којима су: Богословија, византијска тврђава Каљаја, манастирски комплекс Свети Архангели, Црква Богородице Љевишке, Црква светог Спаса, Црква светог Николе, Црква свете Недеље, Црква свете Богородице, Саборна Црква светог Ђорђа, Црква Светих Врача и Светог Томе.

За моделирање слике простора у песмама ове антологије од суштинске је важности категорија границе. Управо та граничност формира однос отвореног и затвореног у структури градског простора. Статус границе претпоставља сталну окренутост према небеском простору, могућност премошћавања у било којем правцу, а то значи излазак у отворени простор, промене и развитак. Овај моменат у песме уводи трећи мотив, а то је Бог – посредник између овоземаљског и небеског.

Призрен, у данашње време, функционише и као геополитички топос који је оптерећен вековним стереотипима и увучен у политичку и идеолошку реторику. У нередима који су избили током марта 2004. године, долази до великог протеривања неалбанског становништва, углавном Срба, као и рушења и паљења њихових кућа, верских објеката и сакралних споменика. Ове чињенице упућују на читање слике Призрена у кључу Лотманове семиотичке теорије по којој га можемо дефинисати као град „концентричне“ структуре. „Концентричне структуре теже ка затворености, издвајају се из околине која се оцењује као непријатељска...“ Ова затвореност може интерпретирати као знак архаичног менталитета, али и страх од ратних дешавања. Кључни симболи и амблеми града су цркве. Најзманенитије грађевине у граду и околини су уједно и споменици архитектуре и најважнији посредници између цивилизације, културе и Бога. Приказ цркава у песмама кључни је инструмент визуелизације слике града и естетизације поетског простора. Њихови описи наглашавају његову етничку изузетност. Најважнија компонента ових описа је људски доживљај који је њиме изазван, а који доноси нове садржаје, нове начине
размишљања и осећања. Преко цркава Призрен превазилази оквире простора и долази до Бога, што указује да се истраживање мотива града, човека и Бога у антологији „Призрене стари“ може заснивати на кључу универзалних библијских архетипова. Библијски градови су подељени на „градове за живљење“ и „градове за уточишта“. Библијска идеја града има специфичан смисао, али најважнији аспект овог архетипа је осећај сигурности и заштићености, који Призрен мора задржати кроз песме, да би остао трајно присутан у конституисању балканског градског стереотипа.
Питање религије дубоко је укорењено у човековој личности и представља његово уверење и понашање. Религиозна подлога песама о Призрену биће предмет наше анализе, јер је поетски лик Бога неодвојив од уметничког песничког ткива. У
њима се нарочито издваја опонашање бибијског стила и коришћење хришћанске симболике. Пре него што почнемо са анализом песама из ове антологије, важно је истаћи да поетско размишљање о Богу и односима Бога и човека самим својим уметничким задатком, а и тиме што се гради на основу личних доживљаја и духовног искуства, премашује границе одређене једном филозофском теоријом. Песници који
су уврштени у ову антологију претежно су одрасли у хришћанској средини и упознали њену књижевну културу, па она сачињава основ њихових богословских схватања. Њихова тежња иде ка томе да се покаже савремени човек на путевима духа и да се дâ једна уметничка представа Бога у склопу савремених жанровских форми.

Песме у овој антологији разликују се по песничком приступу богословској теми. Неколико почетних песама чине својеврстан поетски увод. То су народне песме:
„Смрт мајке Светог Саве“, „Женидба Душанова“, „Смрт Гроздане шћери Душанове“,„Бан Милутин и Дука Херцеговац“, „Милош у Латинима“, „Зидање Раванице“, „Урош и
Мрњавчевићи“, „Маргита дјевојка и Рајко војвода“, „Човјек паша и Михат чобанин“.

Песникиња која пише у духу хришћанске антропологије о страдању и исповести јесте Бранкица Васић. У песми „Касаба“ она пева:

„Призренка млада плакала
И бистру реку питала:
„Бистрице, реко изворска,
Где ми је кућа Љевишка?“
Цела антологија је поетско-филозофска припрема за непосредно обраћање Створитељу у настојању да се постигне одговор на многобројна питања о смислу човекове егзистенције и страдања. О страдању пева песник Раде Николић у песми „Ноћ векова VIII“:

„Ратник на коњу
Улази у Богородицу Љевишку.
У бради му се згуснуо мрак Азије,
У срцу му режи пас,
Из уста излећу
Отровне змије.“

Оно што се у песмама појављује углавном на плану описа унутрашњег стањапесника, ретких призора из свакидашњице и успомена, лагано прелази на виши ниво поетског и филозофског уопштавања, као у песми „Ој, жељена“ Владимира Васића:

„Ој, жељена жељо моја,
Ал' далеко, плахо лећеш!
Још су лака крила твоја,
Уморит' се још, је л', нећеш?
Зачас прнеш Призрен-граду,
Те целујеш места света
Дивном оном рукосаду
Слава српска где узцвета.“

Нека песме певају о Богу као средишњој тачки универзума. Као пример наводимо стих из Шантићеве песме „Призрене стари“:
„Великој зори, Бог над тобом бдије!“

Величанство Божје се приказује и помоћу хипербола, као у песми Даринке Јеврић „Вријеме оно - вријеме ово“:

„Душа, зна се, Богу на аманет
И апостолску вагу -
Па што Вишњи приготови.“

Тим речима се преноси целовито и искрено доживљавање вере. Представа човека који, мален и збуњен стоји испред Бога, јесте уједно књижевно-богословска и ликовна симболичка представа, као у песми Здравка Гојковића „Призрен“. Песме које су уврштене у ову антологију сведоче о сазрелом верском осећању сваког песника и уједно о његовом болном духовном путу. Овде се песници обраћају Богу као Оцу. Представа Бога у песмама никада није иста; свака песма одаје посебно душевно расположење песника. Негде се светла представа Бога, који обдарује земљу својом топлином, смењује са очајном молитвом која Му је упућена.
Овом приликом требало би да наведемо понеке посебне облике изражавања религиозних осећања у песмама антологије. То су, пре свега, разговори с душом – жанр
који потиче из византијског и словенског књижевног средњег века. Листа питања, која душа поставља песнику, обухвата теме најважније за хришћанина – страхове за кукавна
добра, везаност за земљу и људе, туга и очајање због животних неприлика. У песмама налазимо и молитве које су очигледно писане по угледу на јеванђелску молитву.
Поетске представе у овим песмама обухватају готово сва поља хришћанске антропологије.

У овој антологији приређивачи су створили својеврсни уметнички простор да би приказали историју и слику једног града који чезне за Богом. Ове песме, молитве, разговори с душом, изреке Богу, приче и размишљања стварају – често помоћу посебних кључних речи – представу људске душе са њеним вечним захтевима, ставу човека као дела Божје творевине, величанствени лик Бога, као и целовитиуметнички лик песника, једног верника и боготражитеља, који свесно и несвесно наставља традиције богословља које су пореклом из средњовековне књижевности.

Ово је антологија у коју су уврштене песме меканих, побожних и поштених осећања. Таква врста духовности и лирика проткана религијским дискурсом допринела је да ове песме заживе. Оне су појање о свевишњем Божјем свеприсуству, литургијски позив на јединство српског народа. Човек је у овим песмама народни трибун чији се homo raligiosus темељи на православној вери и патњама народа са којим се он духовно и душевно саживљавао.

Шта је Призрен значио за песнике који су о њему певали? Најпре, он је за њих био извор светлости, мудрости и лепоте, творевина крхка упркос својој историјској трајности, чудо саздано духом, угрожено од варвара. Песници који су уврштени у ову антологију су видљиву, уметничку, материјалну лепоту преобразили у духовну. Вера је испунила просторе историјског сећања и прошлост претворила у садашњост и у
будућност, која ће донети дуго очекивано блаженство и мир. Код песника је мудрост схваћена на класичан, рационалан начин уступила место мудрости срца, заносу душе, испуњене љубављу према Богу. Ова антологија је меланхолични лирски путопис. У овом сетном оживљавању прошлости, стварање и разарање, дух и физички нестанак, нада и разочарање иду заједно. Призрен је виђен као духовни простор у коме се одиграва повезаност између духовног бића као невидљиве суштине и човека као суштине видљивог. Разбуктавање индивидуалне религиозности, која даје печат антологији, изазвано је једном другом светлошћу која долази из сфере трансцендентног, а тамо се назире Божја суштина. Призивајући Богородицу, песници употребљавају
изразе, уобичајене у молитвама и поезији: „благодарна“, „владичице“, „Богомајко“, „Тројеручице“, „Пресвета“. Овде више не треба говорити о поверењу у филозофске
вредности, већ о вери у Бога, Христа и Богородицу. Песме упућују читаоца на теолошки контекст у коме тријумфује хришћанска вера. У песмама о Призрену, песник се налази изван света о коме пева, али има песама где он говори изнутра, из самог гротла историјског метежа. Тамо постоји
историјска перспектива; тамо је реч о потресима који су се вековима одигравали и нису се смирили, оставивши иза себе окамењену лепоту и кошмар који траје. Ноћ душе појединца, само је део ноћи душе целог једног народа. Ратна атмосфера за песнике је неподношљива и они траже излаз у вери отаца и у обнављању традиционалних форми наше културе. Кад притисак живота, притисак историје постане неиздржив, вера се указује као уточиште. Вера обећава спас. У песничкој визији спасења, тело и дух су сједињени, у духу древног црквеног учења. Песници нису, дакле, усвојили само једну средњовековну поетску форму него и њен религиозни смисао. Они су тешку и сложену тему оживели личном осећајношћу, доживљајем трагедије и наде у молитвеним речима, упућеним Богу. Тим речима је све обухваћено: почетак и крај, рођење и васкрсење.

На крају закључујемо да централну позицију у антологији заузима град Призрен. Према њему се све мери: сања, планира, пати, одриче, бори, страхује. Град је подигнут као и свака велика насеобина од непроцењивог значаја за духовни спас једног народа. Он постаје питање части и превласти. Битка за Призрен могла би се узети за основни догађај. То је битка за веру која једино траје док се у прах претварају народи и државе, огњишта и ствари. Али је, истовремено, јасно присутна и битка за очување идентитета народа на ветрометини времена. Цркве се подижу и руше, али су њихови трагови неуништиви. И као што то бива у Андрићевој „Ћуприји“, све оно што је вредно и што је осуђено на вечност, бива из потаје и грађено и рушено. У таквим пословима ништа се не може урадити без жртве. Једни руше – други граде. Све док време не учини своје, јер свака је сила за времена. То би могла бити основна порука ове антологије.

„Призрене стари“ је антологија историјске провенијенције, хроника времена и догађаја. Историјска супстанца послужила је само као материјал за њену конструкцију. Скелет конструкције око кога се окупља и осмишљава медитативна садржина песама је: опстајање у времену, сан о животу, приврженост вери, сврха и смисао делања, пролазно и трајно, исконски нагон за очување идентитета, вечито обнављање материјалног, егзистенцијалног и духовног. Светост места Призрена указује на свеприсутност божанског. Реч је о суптилној и промишљеној поетској архитектоници која је песницима омогућила да доживе и изразе два кључна временска плана: време ефемерија и пролазности и оно друго, такозвано, велико време које гради храмове и знамења као симболе непролазности живота и вечности на територији „српског Цариграда“.
_________________________________________________________________________________

П Р И З Р Е Н Е    С Т А Р И

ПАНОРАМА

                               КЊИЖЕВНО ДРУШТВО КОСОВА И МЕТОХИЈЕ 2012.

 

Када се нађемо лицем у лице са књигом, у чијем поднаслову стоји објашњење, односно напомена да је та књига антологија,  прије него што би зашли у њен садржај, морамо се присјетити незаборавне, златне теорије антологичара Богдана Поповића, да у књизи коју називамо антологијом, морају бити заступљене  ,,целе лепе песме“. Ако бисмо критиковали, односно, писали или говорили о књизи, која је насловљена као антологија, полазимо првенствено од тежине коју носи наслов да ли је то књига родољубиве, љубавне, религиозне одабране поезије, да ли је антологија поезије за дјецу или рецимо антологија сонетних вијенаца?

Пред нама је књига која носи наслов Призрене стари. Дакле, наслов књиге има љепоту, снагу и величину. Јер град није нешто свакодневно и обично, већ је то свевремен и вјекован појам. Призрен није било какав и било чији град; није настао негдје, на ничијој земљи, на било којој земљи, већ на светој, и преотетој косметској земљи. Призрен – царски град, град не било ког и било каквог цара ( како год Срби данас поимали и коментарисали име Душана Силног ) – то је град цара Душана Силног, цара који је историја српског народа – велика и трагична и што је већа то је трагичнија.

 Када све ове ставке посматрамо под лупом истраживача, или обичног читаоца, неминовна је чињеница да је стварање антологије за ауторе ,,мач са двије оштрице“, а онај трен, кад се таква књига нађе пред нама, за исте ауторе је или круна или низбрдица! Ова моја прича се не односи у пуној мјери на ову књигу, колико на мој став о једном општем тренутку у српској књижевности, и мада би овој нашој књизи више одговарао поднаслов панорама ( каква подударност са именом издавачке куће ), што ни у ком случају не умањује стваралачки и истраживачки напор наших аутора Леле Марковић и Радмиле Стојковић Кнежевић. Тај напор је, без сумње, импресиван, и вјерујем да ће књига Призрене стари, и без моје препоруке бити читана, и већ јесте читана; биће инспирација будућим ствараоцима и истраживачима.

Лела Марковић и Радмила Кнежевић су у ову антологију, дивног имена, узидале свој завичај, Призрен – кроз вјекове. Пропратиле су и уткале стварања од народне књижевности до данашњих дана сакупивши и сабравши у једно ,,целе лепе песме“ и прозне текстове о Призрену. У свима њима се помиње зидање, рушење, спаљивање и обнављање царског града; молитва и вапај, страх и наук, покајање и понос. Од народних пјесама. Смрт мајке Светога Саве, Женидбе Душанове, Бана Милутина и Дуке Херцеговца, Милоша у Латинима, Зидања Раванице, од поезије Петра Другог Петровића Његоша и Јована Дучића, до наших савременика: Момира Војводића, Милована Витезовића, Милана Михајловића, Ђорђа Николића – наше ауторке су од најљепшег пробрале најљепше, а то није, признајмо, нимало лак посао.

Лела Марковић и Радмила Кнежевић, са овом књигом текстова могу стати пред сваку публику, у сваком граду. Нека књижевна имена, за која поуздано знам да су писала о Призрену, не налазе се међу овим корицама. Зашто? – Јер књига није настајала по данашњим правилима ,,назови антологилчара“ : ,, Морам да се одужим пријатељу“; и те како су водиле рачуна да традиција није нешто што треба одгурнути бестрага, понављам, у овом времену када се сонетом често назива пјесма која нема 14 стихова а о постојању александринца, кројачима нових књижевних форми, не пада на памет ни да размисле. У времену књижевне дрскости, када многобројни не праве разлику између сонетног вијенца и поеме; Радмила и Лела су, понављам, користиле сито, да би просијале најљепше брашно за своју погачу. Јер, осим већ поменутох писаца, који нису међу нама, и наших савременика, у овој књизи читамо поезију Даринке Јеврић, Моша Одаловића, читамо Павла Соларића, али и прозне записе архимандрита манастира Високих Дечана, Саве, Григорија Божовића, Бранислава Нушића. Поменух најдивније брашно, а ова књига јесте достојна завичајна погача, пред којом се наше ауторке неће ни пред ким застидјети, напротив, имају разлог за честитке и искрене жеље да наставе са успјешним књижевним и истраживачким радом.

Искрено,

Милица Бакрач

_______________________________________________________________________________

ЗЛАТНА ПАТИНА ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА

 

ЛЕЛА МАРКОВИЋ, РАДМИЛА СТОЈКОВИЋ КНЕЖЕВИЋ

ПРИЗРЕНЕ СТАРИ

НИЈП ПАНОРАМА ПРИШТИНА,

КЊИЖЕВНО ДРУШТВО КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

– КОСОВСКА МИТРОВИЦА, 2012.

 

Новинско издавачко јавно предузеће „Панорама“ из Приштине и Књижевно друштво Косова и Метохије из Косовске Митровице, објавили су књигу „Призрене стари“ауторка Леле Марковић и Радмиле Стојковић Кнежевић. Књига је насловљена антологијом и већи део прилога оправдава овај наслов.

Након удеса који је 1999.г. задесио Косово и Метохију и целокупан српски род и за последицу имао огромне жртве и прогоне из својих домова, из завичаја, из сржи бића и духовности, прогонитељ није успео да две младе списатељице, Призренке, лиши љубави и сећања на родни град, на његове становнике и њихов живот. Јер, завичај није само оно место где је човек прво угледао свет, проходао и проговорио, то је уједно и тајно место и духовни видиковац, дом и колевка, нада и сан. Зар Шекспир није са разлогом рекао да је Земља гроб који рађа и колевка која умире?

Ова књига има за циљ да сачува сећање на један град, на један народ, његову тради-цију и културу и да окупирану земљу огрне надама и сновима, удахњујући јој снагу и живот.

Сличну носталгију за завичајем и домом, између којих је стављен знак једнакости, осетио је и разуђено описао косметски писац Пера Стефановић у роману „Мирис дома“, где каже: „Мирис твога дома је твој крвоток, сокови мишића, срж костију. И када га га спале, сруше и отму, остаје мирис у нама. Мирис нашега дома. Онај који ти га је узео, узео је простор. Мирис је остао у теби заувек“

 

Зато, када се у једном оваквом времену, времену страдања српског рода, који је протеран из своје физичке и духовне матице нађу и издавачи ове књиге и који су, силом прилика, извршили редукцију својих издања, онда појава овакве књиге оправдава њихово постојање и значи праву светковину духа и издавачки подухват.

Књига „Призрене стари“ значи праву културну, литерарну и националну драгоценост, јер садржи антологијске прилоге поезије и прозе, као и путописе аутора различитих вера и кутура о старом Призрену, граду у ком су становали српски владари када је Србија била на врхунцу своје славе и моћи.

Састављачи ове антологије и заступљени аутори, за тему имају један град, чија је древност и раскошна љепота била инспирација многим домаћим и страним писцима. Призрен садржи златну патину једног времена, махале са ковачима и терзијама, сајџијама и златарима, бојаџијама и грнчарима. У овој антологијској књизи и сада одзвања шум Шадрвана и Бистрице, мирис расцветалих воћњака и башта, цвећем окићене веранде и капиџици, а поврх свега звук Богородице Љевишке која напаја земљу и небеса.

 

 

 

Књига садржи поглавља: „УПризрену граду бијеломе“, где су обухваћене старе народне песме, које славе Призрен, његово становништво у коме се огледа његова отменост и господство, традиција и култура.

У поглављу: „Старина мила тамо ме зове“, заступљени су писци од Његоша до нај-млађих књижевних стваралаца. Те песме потичу из различитих времена и одраз су различи-тих поетских вокација, али са огромном инспирацијом о једном граду, његовим лепотама и значају.

Трећи део књиге „Златне речи из златног чаршава“, садржи изванредне прозне и поетске прилоге и многи од њих (иако потекли из пера неафирмисаних писаца) заслужују антологијско значење и третман.

 

О Призену, огледалу српске културе, богатства и постојања, сажето се изразио руски конзул Иван Степановић Јастребов: „Под Призреном ја разумемуопште, сву Стару Србију“. На ову мисао као да се надовезују речи састављача ове антологије које кажу: „Поштујући прошлост града, осећајући дуг према завичају, желеле смо да генерацијама које долазе оставимо љубав према  српском Јерусалиму коју је овековечила писана реч, у поезији и прози... Из те љубави  одзвања призренска калдрма, жубори Бистрица, носталгија врхуни и преплиће се са тугом и јаким осећајем дуга према завичају“

Лела Марковић и Радмила Стојковић Кнежевић су на најлепши људски и литерарни начин тај дуг одужиле.

 

У Београду,

На Међународном сајму књига

                                                                                                        

Радомир Стојановић

 _________________________________________________________________________________

АНТОЛОГИЈА ПРИЗРЕНЕ СТАРИ

(приредиле Лела Марковић и Радмила Кнежевић)

Панорама, Књижевно друштво Косова и Метохије, Београд, 2012.

 

Следећи мисао Ива Анрића: ,,Сваки човек је  дужан своме завичају“,  (којом почиње увод у антологију Призрене стари), Лела Марковић и Радмила Кнежевић су уложиле пуно труда и љубави и приредиле ову лепу  антологију, панораму свога родног града.

Мало је градова о којима се са оволико љубави писало.

А о Призрену се имало шта писати.

Пред нама је град бијели, царски у свој својој лепоти. Свака песма, сваки прозни текст, свака фотографија су одмориште за читаоца кога су Лела и Радмила повеле на путовање Призреном. То је и историја српског народа, кроз  златна времена и кроз велика страдања. Ту је и душа града, за који кажу у свом уводу да је велика тајна.

Народни песник Призрен назива српским Цариградом. У њему је столовао српски цар Душан.  Гледа свијет српски за Душаном/ ђе се враћа с побједом к Призрену, речи су Његошеве.

Било је пуно и победа и пораза кроз нашу историју. Јер, С јунаштвом може у Призрен стићи/ Тамо је наша столица стара/ Тамо су наше цркве свете/ Тамо се наша будућност ствара/ Тамо нам свагда мисли лете. / стихови су Љубомира Ненадовића.

Али не чине само српски јунаци причу о Призрену. Ту су и призренске жене. Шћи попова Динка заљубљена/...сво јој срце бије./ у песми Алексе Шантића Призренска ноћ, Ту су Поп - Стојанова Илинка и његових осам кћери које свилено платно ткају и певају и песмом чувају оца и брата на фронту у прелепој песми Видосаве Деспотовић.  Дивне су Призренске жене. Даринка Јеврић их назива чарним дружебеницама вила. Оне не падају у дубоку тугу, оне своје мужеве, очеве и браћу чувају песмом и у своме дому чекају.

У Призрену су српски краљеви изградили  најлепше задужбине: цркве Светих Арханђела, Свети Спас, цркве Светог Николе, Светог Ђорђа, и најлепшу  Богородицу Љевишку. Њих су освајачи палили, претварали у џамије, али смо их обнављали и веровали у спас, као што и данас верујемо. У песми Небовидна прича  Горана Лазовића  мати Макарија каже сестри Антонини /Не брини, сестро/ Ми увек можемо више да насликамо/ више него то они могу да спале.

Чудесна је лепота и снага фреске Богородице Љевишке, кад ратник на коњу/ коме се у бради згуснуо мрак Азије/... заслепљен чудесном светлошћу/ како кажу стихови Рада Николића, исписује испод фреске прелепе Хафизове стихове: Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој.

Али не да српски песник да освајач лепше од њега пева о његовој Љевишкој.

У својој молитви Мирко Магарашевић је назива милотворном и милосјајном, многоможном и мироносном, боготворном и нељубоморном, пресветлом и богодајном.

Даринки Вучинић нуде злато за дечију љуљашку/ сна/ Богородице Љевишке/, а она, на крају песме говори Свевишњи/ не могу/  НЕ ДАМ.

У песми  Косовска звона Раше Перића  Богродица Љевишка корача Призреном.

Драгиша Радосављевић говори: Седимо пред Љевишком и чекамо да ране излечи/...Да живот трепери и на обали још увек говори српски.

Миодраг Павловић се обраћа Богородици Љевишкој: Слико стани/ на иди мимо века!/Ако и ти одеш/ ко ће да нам се нађе?/

Милан Комненић поручује птици да понесе Богородицу Љевишку, /да јој длета не кљују зенице, него да је дуси дигну под сводове.

У сјајној песми Богородица Љевишка Лазар Дашић каже: Престани да се плашиш Нечастивог/ Рушење видела престаје/ Кад рекао си: / Богородице Љевишка/.

 

Читава плејада српских песника певала је о Призрену.

Очарани овим градом,  певали су о њему и јерменски песник Бабкен Симоњан и руски песник Андреј Базилевски.

Младе песникиње, сестре Коцић посебно су освежење у антологији.

Лела и Радмила су богатиле књигу путописима, историјским списима, причама и легендама. Можемо сазнати много о граду, о његовим занатлијама, трговцима, о знаменитим људима који су  живели у Призрену, или су у њему оставили свој траг.

Ту су и разгледнице Призрена, којима је антологија обогаћена.

Знам како је вредно слаган мозаик антологије Призрене стари, и  познајем радост са којом Лела и Радмила  проналазиле коцкице свога мозаика. Њихова жеља да настане ова књига била је толико чиста и јака, и све препреке су свладавале, та здрава бујица текла је незадрживо.

Крута правила која одеђују појам антологија сигурно би одузела од топлине ове књиге. Кроз њу тече добра и здрава енергија труда и посвећености родном граду.

Велика жеља да понесу свом Призрену на дар књигу, стварану  далеко од њега није им се још увек испунила. Тешко је нашем Призрену, нашем Косову. А оваква дела мелем су српским ранама.

Лела и Радмила , једна у Београду, а друга у Будви, воде борбу за свој град. На понос Призрену, и наук свима нама, да сви можемо да се боримо најбоље што умемо за спас и напредак свога рода.

 

                                                                   Гордана Симеуновић