Промоција књиге ЗАВЕТНЕ ПЕСМЕ у Удружењу књижевника Србије, 2013.

Културни центар Палилула

О књизи проф. Ненад Радош и Гордана Симеуновић

Проф. др Миодраг Игњатовић, проф. др Снежана Башчаревић

Удружење књижевника Србије

ЗАВЕТНЕ ПЕСМЕ, Граматик, 2013.

 „СЕНТИМЕНТ“  ПРИЗРЕНКЕ  ЛЕЛЕ  МАРКОВИЋ

( Лела Марковић: Заветне песме, Граматик, Београд 2013.)

 

Призренка, „расејана“ у Београду (1971-годиште), израсла је из старосрпских коренова „царског“ Призрена, подно гордо заснежене Шаре, где је зеница ока прекрасне и пречасне Богородице Љевишке мера и мерило сваковрсне лепоте. Као и многе, нажалост, претходне генерације Срба  (у Призрену је између Првог и Другог светског рата, уз већинске народе, српски и турски, тврди се, живео тек покоји Албанац...) ова поетеса своју биолошку, а и сваку другу „колевку“, царски Призрен носи још само у души. Зато је њена васколика поезија трајно предодређена: да буде аперцепција човека изгнаног из реалног света и – можда и на срећу српске књижевности – заточеног у плодоносне и кошмарне, али и визије светлосног детињства! У српској књижевности, иначе, увелико постоје озбиљни научни радови са темом о завичају, посебно најранијим његовим утицајима на васколик пишчев живот. То „вечно рудиште“ мами и просијава из највећег дела опуса ове списатељице. Призрен и, како је заувек испевао македонски „преродник“ Константин Миладинов Т`га за Југ, највиднија су, а и најснажнија магистрална крвна жила ове по тону сентименталне, али актуелне и храбро у историју загледане песникиње.

Како наслови и једну своју књигу (Срце ми лута севером), читав живот ове песникиње могао би се раздвојити на оно „призренско“  и – све остало. Ваља, на пример, испрочитавати њене досадашње књиге, Српски Јерусалиме, Калдрмом ка југу илиСрменицу, а посебно антологију коју је приредила Призрене стари (изд. 2012.) па потврдити да су Призрен и Југ вековите Србије  тај дубоки „зарез“, вечни и стари душевни ожиљак српске нације, а Призрен неизбрисива орнаментика чак и индивидуалног опстојавање оних који, попут Призренке Леле, носе ко усуд нимало национално каћиперну, већ искрену „заветну“ поруку и стваралачку мисију. Иако је ова песмарица мотивски врло разнолика, она је у свему интимно – исповедна, а рекло би се и са баш тим „заветним кодом“ отиснутим белегом „чаршијске“ старопризренске патријархалности чак и кад је најдубље седиментирана (грч и просветљења љубави Ја – Он односа).

У првом циклусу Азбучник Србаљаса асоцијативним језгром на дубоку „рану“ средњевековног изгнаништва – попут Мојсијеве браће, испевана је у формату успелог сонетног венца дирљива тужаљка „Аманет завичају“. Почетни стих „Авлија ми јутром звук нанула дала“ већ наговештава „срмени“ преплет златовеза туге и љубави, јер у ове осетљиве Призренке „суза дуби свако осећање“, рекло би се пре сећање. На пример: антерија Богородице Љевишке што „срмом сија“ узрокује да туга ( у мом срцу) клија“, па и она мора да настави „где је једном стала“ и да вечно гази „дрхтећи стазама завичаја“, нажалост уз врисак због „завичајног кала“!

Сонетни венац Азбучник Србаља воздиже у „ерозији душе“ ( V сонет) ако се тако може рећи  в е р у   у   в е р у . „У туговању моме спас је само нада“, иако ( VIII сонет) „Арачлија невером зулум чини.../ Вођен оштром сабљом жито ће да коси“... Заиста, као да наставља кујунџијски призренски златовез, Лела Марковић и то „класичним“, понекад и „старинским“ ракићевско-дучићевским версом опесмила је свој завичај на достојанствен и нимало „родољубно“ - паролашки начин! Жубори овај пенушави венац као бистроток њене, како од срца је назва „Бистричице“ („Водо моја, жубориш ли Бистричице/ Остала си иста, још ме чекаш мила,/ Десница ми увек у твом млазу била/ Аортама мојим течеш студенице... Студен око срца, а жеђ се не гаси... Царство ново пали, затире нам корен, / Апостоли пламте/ олтар нам оборен (...).

Истински родољуб, не само у песми него и у делу (Ваља подсетити да је био добровољац у одреду легендарног четничког војводе Вука, оног који је заставник и српске победе на Кајмакчалану!), Милан Ракић подсећао је да је родољубље света обавеза, али и да је свако вербално разметање недостојно тог чина. Поучена тим, песникиња Лела у први план истура понајмање себе; њено родољубље је оличено, пре свега Богородицом Љевишком као духовним еталоном Српкиња које рађају и чувају српство и у време кад су и речи, пева у 12.сонету, у „азбучнику Сербаља ко божури свели“. Много је у овој поезији праве, искрене и непретенциозне лепоте, израсле пре свега из колоритних баш призренских ведута насликаних, као у Коњовићевим платнима, „јаким“ колоритом локалног, призренског завичаја. Шта је у ствари завичај? Можда оно што је као исповест записала сама песникиња: „Ако се будемо дому своме непрежаљеном вратили, не знам да ли ће чекати на нас и антерија злаћана... Завичај ће бити авлија, жуборна вода студеница, извор Бистрица, чемер однеће а гар црква сузом, јецајем... Молитву чујте с Космета!“

Опседнутост песникињина судбином  Богородице Љевишке и њеним спасењем да сачува светлост очију као да је мото ове узбудљиво лепе и искрене поетске књиге. И она је, као савремена српска Јефимија,  попут неколиких Српкиња – поетеса са Космета (Драгиња Урошевић, Даринка Јеврић, Даринка Вучинић, Милица Јефтимијевић-Лилић  и др.), али са посебним амалгамом од призренског златовеза, заиста и са осећањем заветног кајања што није и себе и своју интиму посветила светој обавези – да се, као и Богорица Љевишка, лепотом бори бар за спас душе и призренско – косметског завичаја ког ни у најсмутнијим временима нико не може отети.

 

Још ти нисам све своје мисли дала,

Још је суза које нисам с тобом исплакала

Још је рана српских што пеку и боле

Руке моје вапе да се Теби

За опроштај моле


                                                            (Богородица Љевишка)

 

Трајно је и неизбрисиво неимарство духовних градитеља, каква је засигурно и наша поетеса. У песми Градимо зато пева – и као молебан, али и као опомену Србадији „овог века“

 

Мирис тамјана

буди успавану свест,

ветар је јак...

Градимо,

ми грађевинари,

светињу

од слова, камена и сећања (...)

Градимо

руком сребрном Дамаскиновом

зидамо

очима Симонидиним,

спајамо срцем покорним молитви (...)

 

Песникиња Лела Марковић није створила овом књигом родољубни молитвеник; њено исповедање у нешто више од 70 песама тек је покушај, како наслови своју песму Стихом само живим да „објави“ пером све наслуте своје“. Циклуси Ехо прошлости, Короћење речи, Немушто слово најчешће су заиста покушај да „старе песме новим пише стихом“, јер „душа јој времена прошла сања“ У песмама попут Крај реке, Аманет, Ехопрошлости, Метохија спава, Звона и сл. доказује се и као вешт и инвентиван оркестратор старинске лексике („Џанум“, булбул“ и др.), да некако „старински умилно“ зазвуче и овакви стихови (песма Метохија спава)

 

Мерак имам, мерак прави

Еснаф стари душа моја иште,

Танка срма, урезана у сећање (...)

Јечам што га заче Косовка девојка

Акварел житни најлепше je платно (...)

 

И љубавни „блок“ којим се, иначе, завршава ова књига као да опет има заветни и тон и звук. То су, у ствари, успеле, утишане исповести „омудрене“ зрелошћу и отуда и оправдање што су се нашле уз завичајно и национално родољубље. Јер, ова песникиња и поред веома наглашене сензибилности у ствари је песник мисли. Ако је њено родољубље „аманет завичају“, како каже у песми То не беху пуцњи, све остало је, на неки начин – завет себи. Покушај да се „оседлају дивље речи“ (Кроћење речи). Лела Марковић је несумњиво даровит, душевно врло „сложен“ и човек и песник, па ће ова поетска књига бити радо читана: у њој итекако одјекују будничка старозаветна манастирска звона Космета, али њихов ехо транспонован је сугестивном лексиком песника коме је понајвише стало да покрене емоције и емпатију човека „овог века“ и овог национа.

 

Октобар 2013.                                                Др Миодраг Д. Игњатовић

Београд                                                                       књижевник

_________________________________________________________________________________

ЛЕЛА МАРКОВИЋ: ЗАВЕТНЕ ПЕСМЕ, ''ГРАМАТИК'', Београд, 2013.

Златне нити поезије

 

Лела Марковић (1971) рођена у Призрену, живи и ствара у Београду, а иза ње је широк траг у српској књижевности: У потрази за собом (1997), Епилог (1999), Српски Јерусалиме (2001), Срце ми лута севером (2002), Калдрмом ка југу (2004), Радосница (2005), Шта је љубав (2006), Бајке за лаку ноћ (2008), Срменица (2008) и коауторска књига са Радмилом Кнежевић – Призрене стари из 2012. године.

Члан је Удружења књижевника Србије, дипломирани правник. Ова својеврсна лична карта Леле Марковић говори о њеном значајном доприносу књижевности и образовању што нас даље упућује на књижевни опус вредан помена о коме је критика рекла доста похвалних речи. На почетку књиге среће нас сонетни венац ''Азбучник сербаља'' са 14 сонета, магистралом и акростихом венца. Тиме ''Заветне песме'' добијају на замаху и на снази, на ритму и на идејном облику књиге. Сонетни венац ћемо овде представити почетним стиховима који тако дати творе венац за себе, а као песму да читамо, посебну, написану Косову и Метохији:

 

''Авлија ми јутром звук нанула дала,

Моја осећања свака суза доби

Антерију златну сећање ми љуби,

 Наставићу једном где сам некад стала

 

Ерозију душе плима вере смири

 Туговању моме спас је само нада,

Злосуту је час пред молитвном пада

Арачлији невером зулум што шири,

 

Водо моја жубориш ли, Бистричице,

Ибрик пуни, ђугум стари, леденице,

Чемер фресака Дјево Љевишка спери

 

Азбучник Сербаља ко божури свели

Јутро док се ко призренско платно бели

Узнесени крик клекну пред рајске двери''

 

Косово је доминантна тема у поезији Леле Марковић коме се песникиња изнова враћа на лирски, одмерен, духован начин, кроз сентимент речи и сећања на сваки педаљ Косова и Метохије и посебно родног Призрена. Ова књига је без сумње женском руком кована од камена и мозаика Призрена, манастира, река, потока, планина, завета, аманета, ручног рада и старих заната. Прецизно као на апотекарској ваги лирски сентимент нам се указује и прожима читаоца и вером и надом. Равнодушност је присутна у оној мери у којој се сурова реалност приказује и као сирова реалност. Све остало јесте и биће благи оптимизам и идеализам песникиње у односу на садашњост и будућност Косова и Метохије.

Зато ћемо овде скренути пажњу и на песме: Богородица Љевишка, Градимо, Живот сужњих, Косов плач и Родослов. Песму ''Косов плач'' Лела Марковић посветила је Слободану Ракитићу:

 

''Пољуби свој праг и иди

док не осванеш у сенци мача

под лелеком горе, косовог плача

упрти бреме да нико не види...

 

Не сањај јуче, ни нова сванућа

насукај се на далеке хриди

где око родну груду не види

пучина нек буде ти нова кућа!

 

У торбу од танке камиље длаке

сакриј све давно спремљене раке,

заруделу песму, свој глас и вид.

 

Узмакни, затужи, пред змијом стани,

у јутро заноћи, у поноћ свани

да не гледа нико твој бол и стид... ''

 

Говорећи о књизи Леле Марковић подсетићемо се речи др Снежане Башчаревић која је приметила да је Лела Марковић писац потпуне отворености према животу и стварности. Она не избегава тешке садржаје живота. Њена писана реч уме да буде меланхоличн а и до бола реалистична, готово документарна, што је чини тематски сложеном и идејно асоцијативном. Лела Марковић увек говори из личне перспективе и исписује своју азбуку живота. Мудрост је нашла место у књижевном опусу ове ауторке. „Сентимент“ призренке Леле Марковић израста из старосрпских коренова „царског“ Призрена подно гордо заснежене Шаре где је зеница ока прекрасне и пречасне Богородице Љевишке мера и мерило сваковрсне лепоте. Пажњу читаоца скренућемо на песме: Бити онај што небо разуме, То не беху пуцњи, Данак, Бродолом, Видик. Лела Марковић свуда са собом носи своје Косово на један вредан пажње начин, дискретан, лирски и нежан. Чак и када је опор и горак, песнички говор Леле Марковић није деструктиван и субверзиван, већ је узрок и последица у коме се Космет налази и никада као такав, није вечан. Увек је ту идеја да ће Призрен бити онај Призрен и догодине!

 

Пишући сонете којих је највише у овој вредној књизи, Лела Марковић чини такође значајан песнички домашај у свом стваралаштву и поставља висок циљ нечему што се одазива на тзв. ''женску поезију'' чија је експанзија велика и по свему судећи непотребна тим пре што је исувише иста. Разлику коју твори Лела Марковић можемо похвалити управо са становишта сонета али и са становишта тема и богатства језика, сврхе и циља песме што је својеврсна тежина лирике и квалитет пре свега, за разлику од набацане терминологије коју срећемо у свакако не новој већ тренутној, набацаној и згуснуто-истој женској поетици из чијих се песама не може лако изаћи.

Поезија Леле Марковић има свој занатски део, своје магистрале, своје поруке и поуке, охрабрења и зато у песникињи и њеној поезији налазимо себе, освежавамо свој поглед на поезију и верујемо песникињи и њеним стиховима ако нам вере и наде понестане у непоетском времену.

 

                                                                             Горан Лабудовић Шарло

__________________________________________________________________________________

 

ЛЕЛА МАРКОВИЋ: ЗАВЕТНЕ ПЕСМЕ, ''ГРАМАТИК'', Београд, 2013.

ФИЛИГРАНСКЕ НИТИ ПОЕЗИЈЕ

 

 Опет нас је Лела  Марковић повела „калдрмом ка југу“. До тамо се стиже путем саграђеним од камена, најтврђег, неуништивог материјала, ма колико покушавали да га уклоне и заору и време и људи.

 

Лелина калдрма „води сећањем до снова“. Јер, и кад нестану све калдрме, кад утону и затамне путеви, једино снови опстају и не бледе. Напротив, што смо даље од некадашње јаве, они су све ближи и светлији.

 

Душа моја времена прошла сања

и песме старе стихом новим пише

 

каже песникиња у једној песми. Снови и песме иду упоредо, ређају се, буде сећања, призивају наду у повратак. Завичају који је далеко, који јој је отет, али не и избрисан. Нигде реч и слике на завичај нису тако блиске као под туђим небом.

Већ у првим стиховима све не наговештено: звукови, мириси, додири, осећања... Одједном се нађосмо у авлији, највећој алеји детињства, где сваки детаљ буди успомене. Песникиња проналази праве речи које нас уводе у њен негдашњи кутак  где се чује звук нанула, где се осећа миомирис цвећа, где се пила најпиткија вода из кондира... Све је у садашњости ишчезло, није замандаљен капиџик да би чекао да га неко драг брзо отвори, нема ни расцветалог пенџера, ни симбил цвећа, ни Шадрван чесме... Где је тек пуни ибрик или стари ђугум...

Наводим ове речи да бих указао на то колико песникиња памти све оно што је некада значило живот. Те архаичне речи говоре више од набујалих стихова. Ђугум - није то обична кофа за воду. То је она кофа од бакра, тамноцрвене боје, на којој се види лице онога ко ту кофу узме у руке. И више од тога: на ђугуму се огледа и душа која жељно очекује капи бистре воде. Изванредно је песникиња пронашла праве речи да бисмо и ми са њом доживели дело њеног живота у најсветлијем и најмириснијем врту.

А кад се удаљимо од тог врта, чаролија постаје заноснија. Али, не разиграна као некада. То више није сликарско платно на које се стално могу додавати нове боје, светлосне и јарке. То је скамењена слика. Акварел боја, игра светлости, наде и вере, претаче се у црвену или црну боју. У страдање и смрт: Азбучник Србаља ко божури свели.

На почетку књиге је сонетни венац Азбучник Србаља. Одмах треба честитати  песникињи што се усудила да створи овај редак и најтежи облик песме, и што је достигла прави врхунац мајсторства при грађењу венца сонета. Због своје строго утврђене форме врло је захтевно написати један сонет, а камоли их повезати у венац и начинити онај завршни мајсторски или магистрале. Као што у букету сви цветови имају своју лепоту и доприносе његовој раскошности, тако и у виртуозном песничком букету све мисли и емоције чине нераскидиву везу и својом садржином и формом доприносе снажном утиску и још снажнијој идеји. Поред акростиха у мајсторском сонету (магистрале) – АМАНЕТ ЗАВИЧАЈУ, ту је и акростих венца – својеврсна песма у прози која се завршава речима „Молитву чујте с Космета!“ Иначе, у књизи су и духовне песме, посебно  су вредне оне везане за светиње на Косову.

Како не поменути Бистрицу и све  Бистрице које теку „под земљом „ и „под срцима жуборе“  (песма Теку). Има много  Бистрица (села и река – преко тридесет код нас и у околним земљама), али само је једна Призренска Бистрица. Препознајемо бистру Бистрицу кад је песникиња назове хипористичком Бистричице.  Колико лепоте, присности и нежности у Лелиној и Призренској Бистрици.  И колико туге што није више бистра. Да ли је сада назвати Тамнава или Црница? Расплакала се и замутила Бистрица испраћајући оне који су јој били најоданији и који је никада нису повредили... Али Бистрица остаје иста, јер аортама мојим течеш, студенице.

У песми Клијање песникиња вели да мирисне жеље нађоше кутак за уздах. Уздах за завичајем, за детињством, за сновима, за јавом, за свим оним што има разне мотиве (то су љубав, срећа, чежња, туга...) – песма Сонет за тебе. У песничким целинама пуно је различитих форми (сонети, катрени, терцети, затим и глосе које представљају игру у стиховима...) што указује да је песникиња успела да сачини изузетну књигу.

На почетку је сонетни венац а на крају песма Венац, у коме читамо:

 

Човек ће правом смислу да ходи

кад поруке Божије с Неба, схвата

 

 

Овде је све сложено у венац мудрости, у коме је најјача нит завет дат себи и другима. И завичају који има моћ да човека веже за себе чак и када се чини да је повратак далек и безнадежанн. А онда ће одзвањати заветна песма, која ће једнога дана доживети да се чује на највећој и непоновљивој свечаности.

Лела ће дотле из свог срца филигранског кова вести златне нити своје поезије.

                                                                                                Проф. Ненад Радош

____________________________________________________________________________________