ПРИЗРЕНСКИ ПОМЕНИК у Призренској богословији

Библиотека Стеван Сремац, Ниш

Призренска богословија

Удружење књижевника Србије, Београд

Дом културе Грачаница

Градска библиотека у Новом Саду

ПРИЗРЕНСКИ ПОМЕНИК, хрестоматија, 2015.г.


КЊИГА О ПРИЗРЕНСКИМ НЕЗАБОРАВНИЦИМА

ПРИЗРЕНСКИ ПОМЕНИК, хрестоматија

Приређивач: Лела Марковић

 

У савремене познаваоце културне и опште историје свог родног града – царског Призрена, али и ширег завичаја, односно Призрена и његове околине која захвата најјужнији простор Косова и Метохије, свакако да се данас мора убројити и Лела Марковић, поетеса, а иначе по струци правница. А и како не би ако њено досадашње књижевно и културно стваралаштво казује да је сва уроњена у многовековну историју Призрена са околином, и то тако и толико као нико до наших дана са овог географског подручја.

Довољно је знати само за њену последњу збирку поезије Заветне песме која је објављена пре две године и зборник Призрене стари објављен пре три године (у коауторству са Радмилом Стојковић Кнежевић) који је својеврсна и јединствена антологија књижевних текстова о овом нашем престоном граду, па се у речено уверити. А шта тек рећи ако овим двема књигама придодамо и трећу – Призренски поменик, коју овде представљамо.

            Са њим се госпођа Лела Марковић једном за свагда исказала, не само као врсни сакупљач и приређивач грађе, већ и као истраживач, и зашто не рећи, поуздани проучавалац.

Зато од сада, да то истакнем у овом часу, ма у којој прилици или каквим поводом и у ма ком времену било да се говори или пише о Призрену и његовој околини, односно његовој богатој историји, просто ће бити незамисливо не присетити се и не осврнути се на ова њена три дела, а особито Призренски поменик.

Зашто је и како настао овај поменик? Одговор на ово питање налазимо у предговору насловљеном Реч приређивача у коме читамо:

„Призренски поменик је настао као израз жеље и потребе да се посвети књига славним прецима, подвижницима, доброчинитељима, борцима и ствараоцима који су Призрену оставили дела која нас просвећују и обавезују.

„Ова књига је покушај да се сачувају од заборава значајне личности рођене у Призрену и његовој околини и оне које то нису рођењем али јесу својим делом. Овај својеврсни, нови, Призренски поменик обухватио је биографије знаменитих предака почев од XIV века, а завршава се биографијама неколико, за Призрен значајних, личности рођених између два светска рата, пре свега због потребе постојања временске дистанце и суда времена приликом избора значајних Призренаца новијег доба, у нади да ће време које долази обогатити и повећати списак поменутих радом неког другог приређивача.“

У овом строју Призренаца незаборавника, временског раздобља од седам векова, по избору овог приређивања нашло се преко 70 портретисаних личности које су оставиле трага у вери, борби на очувању националног идентитета и језика, култури и уметности, политици, привреди и другим областима материјалног и духовног живота Срба у Призрену, односно овом делу Старе Србије. Нема сумње да су многи од њих превазишли локалне и регионалне оквире у областима у којима су деловали и постали национална и европска имена. Тај број је много већи ако бисмо им прибројали и оне неименоване призренске богослове који су били на школовању у Русији у другој половини 19. века, многе народне задужбинаре и 115 Призренаца добровољаца из прекоморских земаља који су учествовали у српским ослбодилачким ратовима од 1912. до 1918. године.

Биографије или можда боље текстови и написи о личностима су дати хроничарски изузимајући о патријарху Павлу (Стојчевићу) којим се и завршава овај поменик. Иако би о свакој личности унетој у овај поменик ваљало посебно говорити, ми ћемо их у овој прилици само именовати.

На почетку поменика су представљени (14. век) преподобни и дивни светитељ Петар Коришки; Свети Јоаникије (Јанићије) II први српски патријарх; Стефан Душан Немањић, главом већи од свих савременика „краљ међу свим људима свог времена, у свету највиши“; Јаков Серски, први игуман Светих Арханђела крај Призрена, главне задужбине цара Стефана Душана, митрополит Сера и српски књижевник; Старац Григорије, српски властелин из околине Призрена које се касно замонашио и добио манастирску титулу старац и Лазар Црноризац и Хиландарац.

За њима се ређају: браћа Јован и Бранко Влахић, градитељи из Призрена (15. век); породица попа Симе Поповића с почетка 19. века из села Дворане, чијом заслугом су нам сачувани Повеља Стефана Дечанског (из 1326.г.), Хрисовуља цара Душана (из 1348.г.) и Законик цара Стефана Душана (призренски рукопис из 1859. који је пронашао  Никола Мусулин); браћа Вук и Трифун Исакович из Средске код Призрена (инспирације за ликове у роману Сеобе Милоша Црњанског); Ту је и Чолак Анта Симеоновић, рођењем Призренаца, устаник и Карађорђев војвода; за њим најпознатији Призренац Сима Андрејевић Игуманов, легендарни национални добротвор и родољуб; Хаџи Х. Спаса Лазић Чемерикић, трговац и школско-просветни датродавац; какви су били и Димитрије Младеновић Мишетовић, Коља – Никола Х. Сташић и Арса Живковић; Иван Степановић Јастребов (1839-1884), руски дипломата и научник чије име је нераздвојно везано за развој српске културе на Косову и Метохији; Он је део културне историје Срба у Старој Србији; наставник Илија Н. Ставрић за чије име је везано стварање гимназије у Призрену у II половини 19. века; Једна за другом, дате су и биографије књижевника Манојла Ђорђевића Призренца, националног радника Петра Костића и професора Ђорђа Кампарелића и Сава Јакића и трговца и школског добротвора Младена Угаревића.

После биографија о Милану Никшићу, учитељу и педагогу, Милану Чемерикићу, несуђеном бану Вардарске бановине и националном и културном посленику Старе Србије и Македоније и Спасоју Илићу, просветитељу, песнику и преводиоцу, долазе биографије о Јеремији Грковићу Гапону, монаху, четнику и војводи из Ораховца; Лазару Кујунџићу, учитељу, четнику и војводи, такође из Ораховца, и Спаси Призренцу, ратнику и војводи. За њима су биографије патријарха Варнаве Росића, патријарха Гаврила Дожића, генерала Димитрија Чемерикића, песника, боема, глумца и филозофа Андре Костића и чувеног проте Стевана Димитријевића, ректора Богословско-учитељске школе у Призрену, оснивача и првог декана Православно-богословског факултета у Београду „живе енциклопедије на ногама“.

До сада смо знали за Његошевог Вука Мандушића, а од сада ћемо знати и за призренског а то је Алекса Мандушић (Призрен 1887- Чикаго – Илиноис, 28.8.1959.) који је био амерички пуковник, добитник Медаље части због исказаног јунаштва и способности у Првом светском рату. После веома инспиративних биографија о Крсти Зивгаревићу, православном филозофу и солунском ратнику и Сими Чемерикићу, неправедно заборављеном сликару и богате биографије о Михајлу Чемерикићу, лекару, универзитетском професору и декану Медицинског факултета у Београду, аутору тротомне монографије о свом граду (Призрен и околина 1019-1941) објављене 2003. године, ређају се кратке биографије о призренским књижевницима (Никола Јеремић, Константин Костић, Раде Николић, Србољуб Тасић, Лазар Вучковић и Слободан Јанковић Сречанин). На самом крају, напред сам то већ истакао је биографија о патријарху Павлу којом се затвара овај, како у уводној речи стоји, својеврсни, нови, Призренски поменик.

У поменику је и пет женских ликова. То су Анастасија Наста Димитријевић (око 1816 – Ниш 1886), Призренка, прва учитељица у Нишу. Није се удавала, облачила се полумушки, звали су је „даскал“ девојка; Ванка (Јованка) Гудић, хуманист, црквени и школски добротвор; Ана Јакић која је 2001. године проглашена за Праведника међу народима; Роксанда Тимотијевић, дипломирани историчар уметности, кустос музеја у Призрену и аутор књиге-легата Старине Призрена (Ниш, 2015.) и Султана Петровић, чуивена призренска лепотица позната као Тута Јоргушова, Дилбер Тута. Њена је лепота постала пословична, била песма за себе, сејала немир у душе младих Призренаца, палила љубавне страсти и инспирисала на стварање. Ко још није чуо за песму Дилбер Тута коју је некада у чувеном извођењу интерпретирала народна уметница-певачица Василија Радојчић.

Не случајно за крај сам оставио да апострофирам три личности из овог поменика које спадају у оне мале-велике људе који зраче својом племенитошћу, националним поносом, чашћу и родољубљем и тако уздигли до поетских висина. То су Стојан Џокле Чемерикић, Тома Карафера, Милош Костић, син чувеног Петра Костића, ђак, наредник који је као четник ратовао на Куманову, па у 1914. одлази на Сувобор у девети пук и предводи косовке регруте и соколи их у боју у коме ће 13. и 15. новембра, бити лакше рањен два пута. Одатле трчи ка својој чети на Бабину Главу и у јуришу пада испред чете погођен усред срца. О њему песник Милосав Јелић каже:

            „У Милоша покошена крина,

Младалачке груди разбијене,

Седеф скрио зене кадифене,

Прело нежно срце од старина

У Милоша, у Петрова сина.“

 

            О веома одговорном и озбиљном истраживачком раду госпође Леле Марковић може се говорити и судити пре свега по обимној литератури коју је проучила. А у питању је близу осамдесет извора – од Живота и краљева архиепископа српских Архиепископа Данила, Историје старе српске књижевности Димитрија Богдановића, Историје српског народа Владимира Ћоровића и Српски јерарси од деветог до двадесетог века Епископа шумадијског Саве, до савремених аутора Ђорђа Трифуновића, Ђорђа Радојичића, Драгољуба Живојиновића, Драгане Јањић, Милана Ивановића, Михајла Чемерикића, Зорице Пелеш, Милорада Филића, Александре Новаков и других. То је трудољубивој и заљубљеници у свој родни Призрен омогућило да документовано приреди ову јединствену хрестоматију.

Све биографије у овом поменику су у ствари преузети текстови, ауторска дела многих писаца-познавалаца животних путева овде именованих знаменитих људи. Захваљујући њиховом истраживачко-биографском раду, сачувани су нам, ако не у целости, бар делимично животописи наших личности из прошлости, а то је, управо, и омогућило Лели Марковић да сачини овај поменик, који је по мени нека врста малог Призренског биографског лексикона. Овај Поменик је због тога дело обједињеног рада многих аутора – писаца биографија, а врло успешно и примерено хармонизовала гопођа Лела Марковић. У њему је коришћен већи број аутора за поједине личности из ранијих периода (на пример за Светог Петра Коришког, Светог Јоаникија - првог српског патријарха, Стефана Душана Немањића, Старца Григорија, Вука и Трифуна Исаковича, Николу Мусулина и Димитрија Чемерикића). Принцип ауторства код таквих и уопште позајмљених текстова штити се навођењем едиција и периодике из којих су позајмљивани, а ауторка то веома прецизно и педантно регистровала. Тестови су  преузимани из различитих извора, различитих временских периода и од бројних аутора. Све је то рађено уз обавезу максималног поштовања ауторства и изворности. Уз све то ауторка је дала и све помоћне показатеље уз сваки текст који омогућавају читаоцима једноставно сналажење и разумевање битних података о свакој личности унесеној у поменик.

На основу свега може се рећи да је Лелу Марковић само истинска љубав и ревност према свом граду и завичају, према својим суграђанима али и према свом народу и отаџбини, подстакла и покренула на овај посао и дала снаге да савлада многе тешкоће и ово племенито дело приведе крају. Осим тога, ваљало је имати интелектуалне храбрости и способности, уложити пуно несебичног труда и прихватитити се овако великог и надасве одговорног посла за који се слободно може рећи да је добрим делом и од научно-националног значаја. Због тога овај рад и дело Леле Марковић заслужују свако поштовање, похвалу и захвалност .

 У Београду, 4.12.2015.г.                  

                                                                    Милован Богавац, књижевни критичар
______________________________________________________________________________________

ВРЕДНА КЊИГА О ДУХОВНОМ СЈАЈУ ЦАРСКОГА ГРАДА 

Лела Марковић, Призренски поменик, издање аутора, Призрен-Београд 2015

 

Настављајући да исказује обол своме граду песникиња Лела Марковић је после Антологије песника и песама о Призрену, којој је један од аутора,  убрзо прионула на нови посао представљања Призрена. Овога пута сачинила је хрестоматију текстова у којима се представљају најважније личности из историје, културе, просветарства и других области, рођених или су живели и радили у Призрену и околини у размаку од безмало осам векова. Ради се о подугачком списку од осамдесетак знаменитих и значајних личности, који су сваки на свој начин и у свом домену исписивали славну и тешку историју града a који је, не случајно, у свом најсјајнијем периоду био и средишта кратке српске царевине.

Да ли игром историје, али свакако симболично, вишевековна прича о Призрену и знаменитим Призренцима почиње и завршава се и у овој хрестоматији представљањем тројице његових највећих духовника, Светог Петра Коришког и првог српског патријарха Светог Jоаникија Другог, и последњег преминулог патријарха Павла. Између њих у књизи Леле Марковић, њеним великим трудом, ређају се творци српске историје, културе и духовности, почев од краља и цара Стефана Душана Немањића и Јакова Серског, књижевника, сведока и учесника проглашења прве српске патријаршије и  српског краљевства у царство и првог игумана Душанове задужбине Светих Арханђела, чију је изградњу водио.

Том периоду славног призренског средњовековља припадају Старац Григорије, иконом и градитељ цркве Светог Петра Коришког, један од писаца житија Стефана Дечанског, краља Душана и архиепископа Данила Другог, затим Лазар Хиландарац, који је направио и 1404. године поставио први механички часовник у Кремљу. Часовник је радио не само дању као до тада, већ и ноћу, и то чак 217 година и није означавао сате ударима човека већ механизма у облику човека.

Сем великих српских задужбина које су у Призрену подигли цар Душан, краљеви Драгутин и Милутин, па млади краљ Марко Мрњавчевић, том и каснијем периоду призренског задужбинарства припадају и овде представљена породица Владојевић, ктитор цркве Светог Спаса,  породица Коракевића, Киризмића, Тутића, браће Руњић и Влахић, и бројних других. А ту су касније и многи други дародавци, доброчинитељи, који су својим прилозима, радом и градитељством, чувањем првих српских књига и докумената уграђивали камичке љубави према свом граду и свом народу. Тако је, примерице, кроз породицу попа Симе Поповића која је брижно чувала изузетно значајна документа и рукописе, попут Повеље Стефана Дечанског из 1326. године, Хрисовуље цара Душана и чувеног Душановог законика, представљена читава голгота и српског национа и његових најстаријих и највреднијих историјских докумената.

Једна од стожерних институција, коју су са огромном љубављу и поштовањем изграђивали, и физички и духовно-просветарски уздизале генрације Призренаца, свакако је Православна призренска богословија, на чијем је стожерном месту њен творац, главни добротвор и чувар Сима Андрејевић Игуманов. Али пре њега прву школу у Призрену основао је Србин из Хрватске Никола Мусулин, књижевник, дародавац, национални радник, песник, устаник. А ни Богословија не би била основана да у томе није помогао и код турских власти издејствовао сагласност познати руски конзул Иван Степанович Јастребов. Он је у два наврата у Призрену провео укупно 13 година и за то време штитио Србе, изучавао њихову историју, народно стваралаштво, прокртстарио Метохију уздуж и попреко, откривајући притом остатке срушених српских цркава, манаситира, гробаља и других белега. „Под Призреном  ја разумем уопште сву стару Србију. Као да над њом лебди Божје проклетство“, записаће Јастребов и уз то изрећи прогнозу која се данас остварује: „На Косову су Срби изгубили царство, на Косову ће одлучна битка решити будућност Балканског полуострва и будућност српског народа“.  

Један од сведока и утемељивача, први учитељ и ректор Богословије Илија Ставрић, заправо је и први новинар, покретач и уредник првог српског листа на КиМ под именом „Призрен“, исте те 1871. године када је почела и Богословија. Он је заправо предухитрио турску власт која је имала намере да покрене званично гласило, хитно отишао у Београд, набавио српска слова и са собом довео и словослагача Максима Давидовића, ангажовао преводиоца и покренуо лист Призрен који је излазио на српском и турском језику.

Тој плејади призренских богослова, касније професора и књижевника и националних радника, који захваљујући труду Леле Марковић поново избијају на светло дана, једно од најистакунутијих места припада Петру Костићу. Његово име срећемо у овој књизи на више места јер је он аутор многих биографија и догађаја представљених у четири књиге и у десетине радова.

Када је реч о Богословији и призренским духовницима, ђацима и професорима,  незаобилазна су имена два српска патријарха  Варнаве Росића и Гаврила Дожића, али и проте Стевана Димитријевића, двоструког ректора призренске Богословије, оснивача и првог декана Богословеског факултета у Београду, почасног доктора Атинског универзитета, великог духовника, који је, како стоји у овој књизи, најзаслужнији што је Хиландар остао у српским рукама.

Из ове књиге не само обичан читалац већ и они са позамашним знањем сазнаће много тога што нису знали, упознаће до сада непознате, заборављене и неоткривене националне делатнике и историјске личности. Не знам колико се зна да су главни јунак Црњанскових „Сеоба“ Вук Исакович и његов брат Трифун  пореклом из Средске недалеко од Призрена, да је Призренац Чолак Анта Симеоновић,  набавивши у свом граду пушке  за београдске дахије, када је чуо за устанак то оружје предао вожду Карађорђу и потом постао његов војвода. Међу ратницима су имена 110 добровољаца, рођених у Призрену и околини, који су се као исељеници вратили из прекоморских земаља да се боре за ослобођење своје земље у ратовима 1912. 1918. године

Између осталих, ту су текстови о петорици Чемерикића, најпре о Стојану Џокле Чемерикићу, који се преселио у Скуланево код Липљана и био човек од поверења Милану Ракићу и другим представницима српског конзулата достављаћи им сазнања за коначно ослобађање Косова. Следи текст о  Милану Чемерикићу, новинару, публицисти, ратном извештачу, књижевнику, о Димитрију Чемерикићу, генералу, ратнику са 17 одликовања заслужених у два балканска и два светска рата али и аутору призренског српског речника од око 4000 речи које је он прикупио и доставио Српској академији наука и уметности; затим о једном од првих историчара уметности и сликара са ових простора Сими Чемерикићу и, напокон, ту је и Михајло Чемерикић, универзитетски професор, декан Медицинског факултета у Београду и управник Гинеколошко-акушерске клинике, али и аутор тротомне монографије о свом граду.

Уз многе друге, на крају срећемо имена књижевника и песника и других стваралаца  из друге половине 20. Века, као што су Раде Николић, Лазар Вучковић, Србољуб Тасић, Слободан Јанковић Сречанин...

 Међу причама о неколико Призренки, и сама рођена Призренка Лела Марковић преноси позамашну студију о Тути Јоргушовој, односно Султани Петровић, призренској лепотици која је остала упамћена до данас захваљујући песми која је о њој спевана, али и о призренској посвећеници Роксанди Тимотијевић, историчару уметности, која је више од пола века  изучавала призренску материјалну, културну и духовну заоставштину бринула о њеном очувању, о чему је недавно изашла из штампе њена књига Старине Призрена.

Рекосмо на почетку, приређивач овај зборник завршава текстовима о блаженопочившем патријарху Павлу, том великом духовнику, који је као живи светац 33 године киао професор Богословије и владика рашко-призренски ходао призренским улицама и Косовом, оставивши дубок духовни и човечански траг.

Читајући ову књигу и све те богате биографије о Призренцима и Призрену човеку застане дах колико је, само, овај град имао знаменитих људи и шта су све они урадили и  дали не само своме граду већ и српској култури, историји и духовности у целини.  Да би нам представила једну од најзначајнијих српских престоница и српских духовних средишта, Лела Марковић је уложила огроман труд и обавила велики посао јер је морала да пронађе, прочешља и користи обимну литературу о личностима које представља, ауторе који су о њима писали а местимично и да представи изводе из њихових дела. Са сабраним текстовима о њима на једном месту, ова поменичка књига може да послужи и као својеврсна литература будућим истраживачима призренске прошлости. Јер, она није поменик само о знаменитим људима, већ се кроз њихову биографију и догађаје исписује својеврсна хроника која осликава стање и односе у Призрену и околини у безмало миленијумском размаку.

Није никако случајно што је Лела Марковић своју најновију књигу назвала Призренски поменик. Слична књига, коју неки такође називају Призренски поменик сачињена је око 1440. године под називом Поменик цркве Богородице Љевишке, са именима архиепископа, архијереја, монаха и других људи из Призрена и околине. Тај поменик је страдао у бомбардовању Народне библотеке Србије 1941. године а његовој судбини и значају Лела Марковић такође посвећује знатну пажњу.

Овај њен поменик је посебно драгоцен сада када смо, верујемо, само привремено изгубили тај међу најдрагоценијим бисерима српске историје, културе и духовности. Његовом повратку претходе најпре ширење сазнања о значају Призрена путем књига ове врсте.

      У Грачаници, 16.  10. 2015.                                     Ђорђе ЈЕВТИЋ