Културни центар Чукарица

Беше једном један град

Радица Биљић, Гордана Симеунови, Веселин Џелетовић

Радислав Јовић и Љубомир Вујовић

Издавач Васа Радовановић

Рецензент, Драгољуб Луне Симоновић

Миша Лазар

СРМЕНИЦА, Књижевна академија/аутор, роман, 2008.

Kада сам га изгубила, 

сазнала сам шта сам имала,  

схватила шта сам пропустила...

Кад би ми га сада неко вратио,    

знала бих како да проживим      

недоживљено.

 

До тада,

живим проживљено.

________________________________________________________

ДУША ПРИЗРЕНСКА

Запис о рукопису Срменице, другог романа Леле Марковић

Када кренемо Калдрмом ка југу можемо стићи у Призрен... уколико нам дозволе војници светске силе и притом нам зајемче право на живот. На том путу у беспуће неће нас дочекати славни стари Призрен, историјом и знамењима православља овенчан и опеван.
У роману првенцу Калдрмом ка југу (2004.), исказујући приповедачки дар, Лела Марковић нам је дочарала Призрен блиске прошлости, три десетлећа урезана у памћење њеног детињства и девојаштва.
Данашњи сиви облак српске историје, који Призрен учини непрепознатљивим и недоступним, оставља равнодушним плиткоумне људске маске, шићарџије и политичке калкуланте. С друге стране, он инспирише духовно снажна, али и рањива бића, да маниром спелеолога траже давно пожутеле књиге, пониру у дубоку прошлост и проналазе срму древног града. То је урадила Лела Марковић, са жељом да себи и другима на длан суморног свакодневља стави Срменицу и прикаже оновековни Призрен, достојан велике странице српске и светске духовне баштине.
У жељи да дочара свој град, каквог више нема, Лела Марковић је мање приповедачки, а више историографски и фактографски, изаткалаСрменицу нитима историјских, политичких, привредних, културних и демографских прилика у Призрену друге половине 19. века, предочавајући нам супстанцу патријархалног бића, духовне раскоши, богатог колорита и лепоте језика.

***

Могу ли поезија и проза заједно? Слажу ли се роман и песма?
Одговори по угледу на бифуркацију Неродимке су чести. Писац се опредељује или за прозу или за поезију.
Наша списатељица доказује супротно. Реченица и стих могу да се улију у исти књижевни слив. Са пишчевог врела, као из «полу-шадрвана» (две цевке) могу да потеку прозни и поетски млазеви. Попут загрљаја Бистрице и првих уздаха, код Леле се преплићу: роман Калдрмом ка југу, неколико збирки песама и, ево, управо је пред нама њен други роман Срменица.
Да ли је Срменица роман?
На 20 од укупно 110 страница (готово на петини) романа «разлеже» се песма. Срменица је тријангла: романа – песме, историјске читанке и етно – језичког записа. То је роман suigeneris, обогаћен обиљем дијалога, а не може му се оспорити ни драмски тоналитет.
Срменица је историјско - носталгична плетисанка која срми прошлост, а од које треба да се срами садашњост - српска, европска, УНЕСКО-вска... Црна садашњост којој је довољно само неколико часова да уништи духовна знамења прошлости: красоту Богородице Љевишке (коју је давно вапијући и уздишући приметио и стихом персијског песника овековечио неправославни лепозналац и духопоштовалац: Зеница ока мога гнездо је лепоте твоје); раскош Светих Архангела; мудрост и просветитељство Богословије...
Роман Срменица враћа у савршенство филиграна које је главном јунаку Арси, убрзо по првим занатским корацима петогодишњака, постало начин живљења и размишљања.
Ово враћање у савршенство романописцу треба да донесе захвалност читалаца. Зебњу изазива чињеница да је у данашњем несавршеном и огрубелом свету све мање оних који ће разумети савршенство филиграна, поруке Срменице и значај Призрена за српство.

                                                               ***

Срменица подсећа на просветитељске напоре и одрешене кесе добротвора Симе Игуманова, на које су се несебичлуком надовезивали други, попут Магдиног несуђеника Арсе са 1100 турских лира и сребрним кандилом. Како та слика брижних за отечество и бораца против неписмености бајковито изгледа данас, када се незнање и неморал удруже и трампе за новац. Бајка доспела у време када се Плач старе Србије архимандрита Серафима Ристића може преименовати у Лелек нове Србије, многољудног и незнабожачког аутора.
Срменица је роман из времена напретка заната и заосталих харача у ком је харала туберкулоза. Та бољка се вратила крајем 20. и почетком 21. века на «велика цивилизацијска врата», не мимоилазећи Србију. Хоће ли се вратити духовна раскош и филигранска лепота старог Призрена? Нажалост, судећи по аршинима силе и српске духовне запуштености, тешко је поверовати у такав повратак. Он је могућ само у срцима будних сањара, у које се Лела Марковић уписала пуним сензибилитетом свог књижевног бића.
Снагом речи и гласа славујевог, Срменица нам пред душу простире распевани Призрен.
«Без песму сам ко без бистру воду»...
Нису то само Стојанове речи. То су речи свих жизњерадосних Призренаца чија песма раскива окове јарма, рачунајући и петовековни отомански. То је Призрен у чију свилу није ушивана «само срма, него и девојачки сан и љубав, и чекање и уздисување, и песма и некоја суза...» Призрен у ком и мајчина наруквица остављена у аманет «уздише за прошлим временима».
Призренска свадба из Срменице достојна је поређења са најбољим етно - записима.

 ***

Каква је душа призренска?
О души старог Призрена речи Србина и Турчина не опонашају Неродимку, не разливају се у два слива. Оне као да се стапају у један глас.
Србин (Арса): «... Душа Призрена је у срми накита што краси женско лице, у одјеку чекића старог занатлије, у срмен Бистрици, у српској фресци, турској арабесци. То је душа ове вароши. Она се не крије. Она се даје свима који кроче на њену стару калдрму, свима који попију воду са студен чесме шадрванске... Душа му је од срме исткана. Срменица
Турчин (Дестан): «Срменица... јес вала... Ово је варош од мерака, за уживање и за ћеф. Гледај како се подигла више вароши планина, а под ноге јој легло поље. Око ногу ти свуда жуборе потоци и извори. Башче, вртови, цвеће... и ето ти души севдаха. Нема овакве вароши, овакве лепоте, ни толико ковача, певача, заната. А ви, Срби, знали сте себи право место да нађете...»
Да ли знање и имање иду руку под руку? Иду и не иду. Зависи како се витло историје коме окрене.
Трећи миленијум у Призрену дочекао је један Србин у бодљикавој жици, у једноперсоналном казамату, са телом без огрева, а душом грејаном љубављу и сузом за старим Призреном. Остали Срби прогнани из царског града посташе избеглице у сопственој држави. На срамоту планетарну, европску, српску...
Да ли је јунак из бодљикаве жице последњи призренац? У смутном времену, у ком су се на постамент недодирљивих попели незнабошци и лиферанти. А све то, «стешњен» у бронзи, Цар Душан «посматра» испред новопрестоне «палате правде». Да ли су жубор Бистрице и шум Шадрвана у стању да заглуше одјек ове српске ироније и кривде?

 ***

Каква је Бистрица данас?
Узводно, низводно и, бојим се, неповратно - замућена.
Она некадашња Бистрица, лепоте достојне имена, кроз призренски староговор Срменице и завидну висину књижевног исказа Леле Марковић, носталгију таласа и сведочи да се прошлост царског града може свести на једну кратку реченицу поетског сазвучја: Била давно љубав једна.
Била давно љубав једна. Арсина и Магдина. Неостварена. Недосањана. Недопевана. Недопричана...
Призренска љубав...

 ***

Не штедећи мозак, срце и мастило, о Призрену су писали Јастребов, Костић...
Ко данас пише о Призрену? 
Данас, кад ни кости Костића и многих других «ића» не почивају у миру. Данас, кад јастребови одлетеше у неповрат, а соколи, без кликтаја, из невиделице слушају тужбалице косовско-метохијских мајки и сестара.
Пише неко чија туга надвисује радости пунолетства доживљеног уочи растанка са Призреном. Неко ко надомак Саве и Аде Циганлије носталгично ослушкује Бистрицу и Шадрван...
... Неко коме не треба будилник, јер тај неко, прецизније ОНА, и будна сања Баждарану, Терзи-махалу, Папаз-чаршију, Каљају, прве уздахе шадрванске... Она, која би узалудно обијала стотине новопрестоних ресторана у потрази за елбасан-тавом...

 ***

Благодарим Лели Марковић због несебичлука. Срменица нам не нуди карту слободе за Призрен, ма колико роман изазивао жеље за такав пут, али нам обогаћује знање и дух. Срменица је непробојни штит од копља заборава које се дубоко и све дубље зарива у српско ткиво нововременог равнодушја.
Лела Марковић Срменицом спречава да сјај царског града потамни, макар у душама захвалних и верујућих.

 

***

 

«Србија ти се, Стојане, овде чува, а не у Београд...»
То је било јасно Арси пре дванаест десетлећа.
А данас? Поспаној Србији иноверни отеше Призрен и замутише Бистрицу.

 ***

Беше Призрен, престоница, Теранда, Приздриана, Призренум... диван град, филигран историје.

Данас хоће да га преименују у презрен.

Сачувајмо љубав према оном Призрену у који нас је Лела Марковић одвела Калдрмом ка југу, а онда га понирањем у вековну дубину, на ползу и спасење српске душе, Срменицом балсамовала.

 
Драгољуб Луне Симоновић

у смирај марта 2007.

__________________________________________________________________________________

Издавач: Лела Марковић & КЊИЖЕВНА АКАДЕМИЈА - За издавача: Лела Марковић, Васа Радовановић - Уредник издања: Гордана Ћулибрк - Рецензент: Драгољуб Луне Симоновић - Корице: Надежда Петровић - "Стари Шедрван у Призрену", 1913.г. - Штампа: ЦЗГР ЈОВАН Београд, Илије Журичића 19 - Тираж: 300 Примерака