КАЛДРМОМ КА ЈУГУ, роман, САЈКОР, 2004.

КАЛДРМОМ КА ЈУГУ - 2004

"Лелин град је презрен од рушилаца – утолико вољенији од ње и њене поезије, коме се обраћа са таквом нежношћу и познавањем да песнички осликава његову душу, страдалаштво и бол. Она га осликава грандиозно на најсензибилнији начин, гледа одоздо у његове грађевине, вертикале улица и степенасто хода ка врху трагичне судбине и до бола и суза саосећа са сваким његовим уздахом и очајањем. Једна модерна вокација на најбољим традицијама поезије, и уметничке и народне, које су је величале раније да би њеном поезијом дошле до крешченда."

Александар Д. Михајловићпублицист

___________________________________________________________________________

Калдрмом ка југу

Рукопис романа Леле Марковић

 

Лела Марковић, дипломирани правник и социјални радник, по вокацији је песникиња, аутор успешних збирки поезије, везане превасходно за туробну стварност и судбину Призрена и Метохије са које потиче – срећом не као изгнаница – избеглица, али земљакиња која отуд потиче и осећа тле под ногама, саосећа са положајем и неизвесном будућношћу тамошњег живља, међу којима има и понајближих, вршњака и школских другова, суседа и рођака, које вазда носи у срцу и својим стиховима нагони и нас - читаоце - да пустимо (као и она) сузу у оку. То све садржи и задржава и у тексту који она слави као (својеврстан) роман од стотинак страница, одударајући у томе од кодекса “чистог” романа, или написавши толико авангардну прозу да се граничи са више написаних дисциплина и тиме прелазећи у историографију, историју уметности, хронологију (делом је текст дневничарски!), културолошки, цитатима класика из књижевности (о теми којој није само јучерашња, него је у делу прошлост), документаристички али обојен личним сећањима, доживљајима, сусретима и чиме све не! Бременита фактима, она се не држи искључиво фактографијом или сведочењима, судбинама, анкетирањима, сновима и прижељкивањима, који се преплићу у вечитим надањима – уносећи и личне односе, ликове и ситуације, па чак и своју децу, малишане који својим поимањима слуте и наслућују а и, можда не разумевајући шта се то око њих и у кући, са пометњом и разликама, од доскора и некада збива и прећуткује пред њима . Све је то исказано високо литерарно, понегде чисто поетски, крајње искрено и суздржано у дочаравању страха, пропадања и неизвесности. Не процењујући шта се све допушта да пропада на милост и немилост оставштини за будућност” она само сигнализира врења и страхове, па осуду будућности - те своје деце (Павла и Марије) чије прве рођендане не могу прослављати кад нису сви на окупу, али деца која ће да схвате, док одрасту, да је настрашније и најгоре протутњало - оставивши пустош коју нико неће моћи да надокнади убудуће јер је заувек пропало и остаје као документ само у оваквој књизи која треба што пре да се појави и остави траг о смени миленијума.

Ивана М. Миланкова
књижевник и књижевни преводилац