ЕПИЛОГ, Дом културе Призрен, 1999.

KРХКО БИВСТВО У ЕПИЛОГУ ЛЕЛЕ СТАВРЕТОВИЋ

Зар измаћи из стравичних одаја а не повредити око? Да ли гледно оставити траг за песму, за нерв? Одиста слуђен почињем исповедну виталност песме коју крије и вода и трава, крије је и око које не види, чак ни ведрину, а она је у изгубљеној немаштини очног вида. Незнано у чему је? Ћутња је у надању и стално изговарамаоо реченичне врлине да схватимо мисао крика обезглављености. Малени трагови, расквашени, какви су? Намрешкани нестајањем. Обезглављени надом и магленом сврхом. У шта је употребити? Да ли је реч ствар? Како се ствара вредна реч? Она се ствара изговором какав има Лела Ставретовић. Том појамном јеком изговор се пуни, можда само подизањем руку увис, у витештво забрађено смислом оплемењено супротностима о изгубљеном небу. И у томе, може ли се измислити иоле вредан пажње лек, лек за немаштину, за пркос? Може! Само јаким мирисом живота, речју мобилисаној за изговор вредних тајних места што остају као једина заветрина за сан који је траг по коме се може оријентисати и веровати му, бити уз њега и гајити га вером.

У свом имању свега што је у околишу, и где је све уз раме: и стварност, и нада, и мисао, и вера. Све је уз чело и чека. Шта чека? Чека одговор! Како да спаси моралну крстину чежње што се ненадно изгуби и нема је више. Сада се нада губи у глувоћи изреке о благостању среће. Ах, срећа!

Срећа је више страх него ли вера у наду. Нада је мобилна окупирана лепотом и мирисом способна да проклија, да се угнезди у вртлог сна као једине варке ока. Ум се умножава помислима за добро. Тражи задовољство у изговору о одводима у истински сан. Је ли у ономе што пише у Епилогу? Да, баш у ономе што пише у Епилогу. У снази мобиља стварних места простртих по површини књиге. Не сме се појмити грчевита помама за неостварено. Морамо мислити на чарну варку бесмисла. Маскирана ивишта не смеју бити непозната. Подоста је било ружних остварења о разградњи светлосног кућишта предака. Маглична промисао и ослушкивање сопства даха давнине као да се сваког трена појављује и опомиње нас за недодир храма који нам се нуди. 

После отуђености од близине свевишњег става може ли се омирисати око оном правом светлосном врлином или ће се онеспокојити нада као једини позив стварног даха ветра.
Поезија у Епилогу је мудричаст наглас пропуштен илузорности и место стравичних слика насликаних бојама зрачног вида. Зора је занешена омама и кад о њој размишљамо, осећамо да нас заводи плаветнилом мириса росе опијене ноћном измаглином жудње сачуване и не заборављене ведрине слике.

У заносу када се омами вид уочимо височију разумност за поступке око изговора о јачини речи које умивју коначност постојања и могућност размишљања о даљинама и сећања о зрелости појма песме.

Садржај новијих сталних места у потпуности је заступљен и освежен песнички говор као танана наслага окружена благим сутонима и све је блиско као творена висораван и магична привлачност постања живота.

Коначно, ишчитавањем књиге песама ЕПИЛОГ Леле Ставретовић, улазимо у најновију измиру, схватамо јасно размишљање из кога произилази пуноћа вибрација и снага поетског говора. 

Видно је оснажена додирљива покорица мозга и да се црпсти височност из сваког стиха. Мисао је слободна и није пука изрека већ снажно постојање вичних метафоричних облика дубоког филозофског гласа неуобичајеног код песника слободног стиха. Књига је необично много и лако обухватила дубоку мисливост, могућност комбиновања и примену начина јасно уочене вредности књиге. Она је поетесин пристан за одмориште травних наноса побожне логике живљења и стална носталгија за вечном постојбином предака.


Момир Мома Ћетковић

књижевник

 


Избор Београд, 1999. - Лела Ставретовић: У ПОТРАЗИ ЗА СОБОМ - Издавач: ДОМ КУЛТУРЕ - ПРИЗРЕН - За издавача: ЗЛАТКО МАВРИЋ - Уредник: МИРОЉУБ МАРКОВИЋ - Рецензент: МОМИР МОМА ЋЕТКОВИЋ, књижевник - Лектор: ЈАСМИНА МАЈКИЋ, професор - Коректор: ДЕСАНКА МАРКОВИЋ - Штампа: ГКИП «БЕРАТИ» Призрен - Тираж: 1000 примерака - ЦИП ИД=72654348 - 84 стр.: 21 цм.

Напомена: Аутор је пар дана пред агресију на Србију добио 200 примерака. 800 примерака је остало у Призрену. Судбина књига непозната...